Sanja Milosavljević: Dobar dan, dobri ljudi, moje ime je Sanja Milosavljević i ja ću biti vaša voditeljka danas. Vi slušate i gledate Mondopreneur podkast, podkast koji je podržala američka ambasada u Beogradu u Srbiji a koji se bavi promocijom dobrih i uspešnih priča ljudi koji se bave nekim svojim privatnim poslom ili imaju neke interesantne karijere, rade na institutima, rade u nevladinom sektoru, u univerzitetima i želja nam je da podelimo njihove priče, naročito sa fokusom na prethodnu godinu, kako su je oni izgurali pošto nam se to svima desilo simultano celom svetu pa da čisto vidimo kako su se neki drugi- neke druge kulture ili možda neke druge države borile i izborile sa tim. Moja današnja gošća je Nataša Ivančević i ona je meni privukla pažnju zbog nečega čime se ona sada bavi. Znači nešto što je njena profesija u njenom trenutku, ali ona će vam više reći o tome. Nadam se da ćete uživati u našem razgovoru. Nataša zdravo. 

Nataša Ivančević: Sanja, pozdrav!

Sanja Milosavljević: Kako si?

Nataša Ivančević: Evo dobro. Utorak je, a neka moja svakodnevnica poslednjih dana je nekako baš ubrzana, puna nekih stvari i dešavanja kako poslovnih tako i privatnih. Pa evo kao utorak je, još nije kraj dana a malo kao umorno i onako puno energije. 

Sanja Milosavljević: Jao super, blago tebi – prenesi nam malo te energije. Hoćeš molim te da nam kažeš nešto o sebi? Znači, čime se sada baviš, šta si po obrazovanju, kako to- na koji način to kolerila sa time čime se ti danas baviš, koji su ti hobiji? Znam da si igrala košarku. Sve su to neke osobine ili veštine koje su za pobednika. Pa hoćeš da podeliš sa nama?

Nataša Ivančević: Pa hoću sa velikim zadovoljstvom, mada ne volim generalno da pričam o sebi. Ali eto podeliću. Ja sam Nataša Ivančević, imam 39 godina, sad ću 40 još malo. Živim u Novom Sadu, po profesiji sam profesor fizičkog vaspitanja a trenutno radim u firmi Servis Plus Grupa na poziciji Chief Health Officer gde kroz tu poziciju vodim računa o zdravlju i fizičkoj aktivnosti zaposlenih. Ja sam inače bila profesionalna košarkašica sa 20 godina profesionalne karijere što u Srbiji što u inostranstvu. Imam iza sebe par velikih trofeja što u našoj zemlji gde sam sa Vojvodinom mojom osvojila kup Srbije, sa mojim Partizanom osvojila titulu prvaka države i sa izraelskom ekipom sam osvojila titulu prvaka Evrope, tako da to sam u suštini ja. Bivša sportistkinja, sadašnja sportistkinja. Sadašnji opet radnik u sportu pošto na ovoj poziciji zaista imam prilike da ostanem to. Tako da sada da me neko pita šta si ti, ja sam sportista i u duši ili što moji prijatelji vole da kažu promoterka. Ceo život si promoter fizičke aktivnosti.

Sanja Milosavljević: E, to je divno. Ja sam fizičku aktivnost otkrila jako kasno, u 30-tim godinama. A pre toga sam bila malo kao ples, to sam trenirala pošto mi je to odgovaralo i bilo mi je lepo. Ali sport u smislu sport sam otkrila bukvalno posle 30-te godine kada sam krenula u teretanu, pa se to onda- od onih klasičnih vežbica završila sam na kraju na crossfitu. Kao ko bi rekao, ona smotana sa dve leve noge završila u nekom vrlo ozbiljnom- mislim, napornom sportu. 

Nataša Ivančević: Super. 

Sanja Milosavljević: Pa da. E, kaži mi sad u trenutku kada smo se dogovarale da snimimo ovaj intervju, to je bilo pre jedno mesec ili dva dana. U međuvremenu si ti zakačila negde koronu. I sad jedno od mojih pitanja je bilo kako izgleda tvoj život godinu dana nakon proglašenja pandemije. Možemo da proširimo to na kako izgleda tvoj život godinu dana nakon pandemije, plus-

Nataša Ivančević: Odležane korone.

Sanja Milosavljević: Da, plus odležane korone. 

Nataša Ivančević: E pa da. Baš sam razmišljala o tom pitanju i onda kada si mi postavila i evo sada kad je korona iza mene i nekako- pa verovatno mi život izgleda kao i većini ljudi. Znači ono nekako sa mnogo manje kretanja, druženja, putovanja. Pošto mislim da smo svi to imali mnogo više zastupljeno u životu a sad je situacija takva kakva je. Ali na primer ja sam za ovih godinu dana mnogo više upoznala sebe i nekako dobila sam mnogo više zahvalnosti prema životu i prema svemu ovome što nam se dešava. Baš sam neki dan pričala prijateljici kako godinu unazad nisam mogla da zamislim život bez putovanja, upoznavanja novih mesta, ljudi, to mi je bukvalno bilo ono kao ne može da se živi bez toga. A evo prošlo godinu dana, nisam nigde putovala ovih godinu dana, nisam negde ni stigla a i ovo sve. I ono kao super se osećam. Sad meni inače fora mirovanja kad moraš da si kući, meni je to- i da ne radiš ništa, meni je to kao najgora kazna. Znači ono još od malena bilo je ako hoćeš da je kazniš, samo joj daj da sedi na jednom mestu da ništa ne radi i to mi je bilo ono kao nešto najgore što može da se desi. Ali na primer posle tog karantina i generalno sada posle ovog kovida koji sam morala da preležim kući, u suštini sve mi je to nekako dobro palo. Sad sam u fazonu, trebalo bi redovno uvesti ono kao karantin jedan dan mesečno da imamo da se smirimo, da se odmorimo, da uradimo ono- da li kući ili gde već, znaš ono što želimo ali sad ti nikad nemaš vremena za to nešto sitno, što bih ja rekla obavezan odmor za sve, mislim da bi nam to svima prijalo. Sad ja sam stvarno generalno osoba koja se nekako jako lako prilagođava na sve i to me sport naučio. Uvek novi ljudi, nove situacije, nova zemlja, kupuješ- pošto u sportu ono igrala si u jednoj zemlji, za dva dana si u drugoj zemlji ne znaš ni gde si pošao ni gde si došao i navikla si na to prilagođavanje, tako da meni u suštini ovih godinu dana nije bilo tako strašno. Ja uvek krećem od toga da je najvažnije da su mi nekako moji dobro, da su ljudi oko mene dobro, da sam ja dobro. Onda desilo mi se da baš to za vreme kad je krenula pandemija ja sam počela da radim posao koji se ispostavio da mi je posao života i snova, otkrila sam u celoj ovoj situaciji neke nove stvari koje me ispunjavaju. Sad sam od nove godine sa koleginicom organizovala tu neku humanitarnu vožnju pa nekako kao da nisam imala- to je ono, stalno ideš napred, napred i onda nisam imala vremena da razmišljam toliko o kovidu, čak ni kada sam bila bolesna sada bilo mi je ono kao- ajde sad ja bolesna sam a već razmišljam o toj humanitarnoj vožnji o svemu što treba da radim i onda mi je nekak tih 14 dana prošlo brzo kao i cela ova jednogodišnja pandemija koja traje, nadam se da će se sutra završiti onako nije mi ništa posebno pala. E jedino što meni nedostaje i što ja jako volim to je ono zagrljaj, taj kontakt s ljudima koga se sad svi nekako boje i paze e to mi je nekako fali, ta sloboda kretanja i sloboda grljenja, to je nešto što mi ovako nedostaje. 

Sanja Milosavljević: Jao kako sad to surovo zvuči kad kažeš sloboda grljenja. Znaš, nikada nismo- da. Sloboda kretanja, na taj termin smo se navikli, jel, ali na slobodu grljenja to da. Prvi put čujem zapravo takvo- tako formulisano. 

Nataša Ivančević: Zato što ja sam baš ta osoba. Ja kad mi je neko drag, kad sam tužna ja daj samo da te zagrlim i biće mi lakše. A sad nekako nemaš ono, kao koga – svi beže. 

Sanja Milosavljević: Svi beže, znam. Da, e a kaži mi sad ovako profesionalno te pitam. Kako na primer izolacija, što znači i relativno nedostatak fizičke aktivnosti. Mislim ne- u nekom trenutku nismo mogli ni da izlazimo iz kuća, znači ne možeš da odeš u prirodu, ne možeš da trčiš, ne možeš da šetaš, šta god da voliš nego si osuđen nekako na četiri zida. Kakve- da li smo razvili neke nove navike? Evo ti imaš sad kontakt sa kolegama na tvom radnom mestu – jesmo li drastično promenili neke navike? Jel imaš neke informacije i uvid u to?

Nataša Ivančević: Pa to je opet od čoveka do čoveka. Meni je ova cela situacija onako pokazala zapravo šta je čovek onako u samoj svojoj suštini definitivno. Jer je čovek nekako socijalno biće. I u njegovoj prirodi je to da se on kreće, da bude okružen ljudima. Nezavisno od toga da li sad voli da je stalno- da li je socijalan ili antisocijalan tip. Potrebno je to ljudima, potrebno je čoveku da planira nešto i sigurno ova cela pandemija koja onemogućava sve to da je ona uticala kako na zdravlje – znači ono fizičko, psihičko – tako i na neke naše navike. I ta pandemija- nekako uvek volim da kažem neka je prošla i tako će ono kao stvarno sutra proći. I ta pandemija ona je pokazala ko je u stvari onako dobro zdravlja i ko zna iz svega ovoga da izdrži i da napravi te neke zdrave navike. Prvo kažem ko je dobrog zdravlja zato što kovid, on bukvalno ne bira. Znači tu nema pravila ko će se zaraziti, da li ono koji su tipa- znaš kao sportista, kako ti sportista pa si se zarazila. Svi očekuju da samo oni ljudi koji imaju neke bolesti kao hronične da oni mogu da se razbole. Ne, ovo je zaista pokazalo da svi možemo da se zarazimo ali ono što pravi razliku jeste to koliko smo mi psihički jaki. Ja mislim da je to najviše ostalo te neke razlike i te navike koje se dešavaju. Znači koliko je ta cela ova situacija pogodila nas i naše mentalno zdravlje i mislim da je svakako jeste ko je uspeo da ostane psihički jak i da stvori zdrave navike da on dobro prolazi, da je on dobro prošao i da kažem da će on dobro proći u celoj ovoj situaciji. A oni koji imaju malo- koje je ovo pogodilo u smislu strahova, depresije, anksioznosti, pa onda ne znam to slabo kretanja, sedenja kući, nemarnosti toj što ja kažem fizičkoj i nutritivnoj, lenjivosti odnosti toj kolotečini loših tih skroz nekih navika i brige o sebi, to je ono što će ostaviti uticaj na naše živote. Kažem znam puno ljudi koje znači stvarno ostalo jako – svaki dan se bori sa tim, razvilo je nove neke navike. Počelo je ljudi koji su bili neaktivni sad su počeli da koriste prirodu, da krenu da vežbaju, ono ostvarili su prilike da uče neke nove stvari. Opet kažem bili smo zatvoreni nismo znali šta da radimo, oni su se iz toga snašli, upisali neke kurseve za koje nisu mogli- uče jezike za koje nisu imali vremena, krenuli da kuvaju. Opet kažem meni je najlepše kad- ono kako naterati ljude da vežbaju i svima je izgovor ono kao nemam vremena kada. Ljudi su na primer sad svi počeli da treniraju nešto da vežbaju kući. To je sad postalo kao kući – meni je ta navika kod ljudi baš onako jedna lepa navika koju je zapravo cela ova situacija donela.

Sanja Milosavljević: E a kaži mi, sad si pomenula tu reč – koji su najčešći izgovori koje ljudi koriste da ne krenu da vežbaju? Nema veze da li su to grupni sportovi, mislim ono grupni treninzi u nekim teretanama ili bilo šta durgo. Ja imam svoj set izgovora, ali me interesuje. 

Nataša Ivančević: Da baš me zanima – hoćeš prvo ja tebi da kažem moje koje ja najčešće čujem ili ćeš ti svoje? 

Sanja Milosavljević: Evo, mogu ja da kažem da ne bude ono- da. Na primer, umorna sam. To je jedan od prvih i osnovnih. Jaoj kako ću sad, u sred sam meseca ako platim članarinu izgubiću tempo i ritam. Onda, jao pa planirala sam jedno kratko putovanje u narednih mesec dana pa što da sad prekidam. Znaš kao, i za trening ti treba barem jedno 2-3 meseca da uđeš u formu. Pa kao jao gde ću to da prekinem. Nisko na tom spisku su mi nemam opremu. I onda sam- jednom sam kupila full opremu i sad je nosim godinama. Kupila sam kvalitetnu opremu i sad je nosim godinama i sad to više ne može- sad mi to više nije izgovor. Ali eto to je moj set izgovora. A sa čim se ti najčešće susrećeš? 

Nataša Ivančević: E pa sve što si rekla, to je otprilike ono sa čime se najviše susrećem. Ja sad generalno što se tiče izgovora da kažem moji omiljeni – nemam vremena. Ono kao jao ne znam posao, život nemam vremena. Onda kao jao najeo sam se, ne mogu sad posle posla ili ne znam kad da treniram. Ili ono najeo sam se ne mogu sad posle posla ili ne znam kad da treniram. Ili ono sad sam baš umoran. Ili nisam se naspavao. Ili ono žene- da, nemam opremu to što si rekla. Žene u PMS-u sam pa taj PMS traje 20-30 dana otprilike. I sada kažem jako jako puno izgovora i ja nekako pre nego što sam počela da radim posao koji danas radim da vodim računa o zdravlju i da motivišem zaposlene da se bave fizičkom aktivnošću, nisam se stvarno susretala toliko sa izgovorima. I bila sam mnogo tolerantnija. Jer ja sam uvek radila u okruženju gde je ljudima nekako prirodno da treniraju, da vole to treniranje, da znaju tu naviku, imaju koristi i onda se nekako ne okreću tim izgovorima. A ovi ljudi- moje kolege, koje to- moja firma je inače jedna IT firma i onda što bih ja rekla IT-jevci to samo izgovori. I onda kad sam počela da radim sa njima koji zapravo ne prepoznaju fizičku aktivnost, ne prepoznaju značaj toga različito- mislim drugačije prepoznaju od onih koji su pre trenirali. Znači samo izgovor za izgovorom, za izgovorom i onda ja sad više nemam toleranciju uopšte prema- ali ne, stvarno. Zato što ljudi toliko, ono kao da stalno previše razmišljaju, kao da sad više razmišljaju o tome kako da nađu izgovor nego da se pokrenu. Tako da moja svakodnevnica je bila ispunjena izgovorima a sada ono kao pošto ja sad sve to znam, ja bukvalno dođem spremna. I onda on meni kaže ne mogu, nemam ja vremena kada. Onda ja njemu kažem ajde ti sad meni ispričaj svoju svakodnevnicu i nađemo- svakome nađem podlogu na njegov izgovor. Zato što kažem fizička aktivnost- ja je gledam kao nešto toliko značajno, toliko blagodarno. Ja je sama toliko cenim, meni je donela toliko lepog i dobrog – od karijere koju sam imala preko tih ljudi koje sam upoznala kroz sport, tako da ja bukvalno naredila ljudima ili uvela tri puta obavezno nedeljno vežbanje bez ikakvih izgovora. Jer stvarno je to jedna divna stvar koju svako može da priušti sebi samo kad bi manje razmišljao o izgovorima a više se pokrenuo.

Sanja Milosavljević: E, tu si u pravu ja na primer isto teram supruga da krene da vežba.

Nataša Ivančević: Šta on kaže? 

Sanja Milosavljević: Pa evo juče je bilo hajde ideš u teretanu sa mnom. Idem ja, i ideš sa mnom. I to je bilo kao e važi za 5 minuta, za 5 minuta, za 5 minuta i sad ja krećem na trening i ja vidim on se nije pomerio s mesta. I onda rekoh dobro, ne ideš sa mnom? E pa kao ići ću sledeći put. Znaš. Čekao je da sad to bude svršen čin, čekao je da bude to sad svršen čin, da sad ne mogu- da zna da ću ja da odem svejedno i da ću otići bez njega naravno, da ga neću čekati u tom smislu i sad to aj kao sledeći put. A zašto?

Nataša Ivančević: Pa mislim da je dobro za tebe što ga nisi sačekala. Jer ono što to oni odu po tim spravama i aktivnosti a trebalo je- ako si rekla ideš- ja sada isto i kolegama i svima popuštala sam bila. Sad više nema popuštanja. Jer nekad ljude moraš bukvalno za ruku i naterati. Ja sam- ti si malopre pričala kako si krenula da treniraš u svojoj 30-toj godini. Ja uvek kažem za fizičku aktivnost kažem kako ono- kao jedna vrsta zavisnosti, jel tako?

Sanja Milosavljević: Jeste. Mislim, luče se hormoni nije za bez beze. 

Nataša Ivančević: Jeste. Jeste. I onda sve to kako hormoni rade, kako se telo oseća, kako se naša glava oseća tako dobro posle treninga, to je ona jedna zdrava zavisnost. I onda kad se čovek stvarno usudi i odluči da se posveti, granice su mu – ako se ne bude opet vodio izgovorima, granice za fizičku aktivnost i uživanju u njoj su ogromne. 

Sanja Milosavljević: E, a koje su još zapravo blagodeti vežbanja? Ili blagodeti fizičke aktivnosti? Ne mora da bude vežbanje u smislu dizanja tegova, nego to da si na vazduhu, da šetaš, trčiš, šta god da ti- da voliš, šta god da ti prija. Šta je to? Zbog čega je to važno?

Nataša Ivančević: Danas kad pričamo nekako o vežbanju, ljudi misle upravo to kao jao to je naporno, to su ne znam kakve kilaže, ne znam kakvi kilometri, i ono- pošto su uglavnom to ubacuju u prvi plan što se tiče vežbanja. Ja uvek ljudima kažem ne, izađite napolje, šetajte, samo budite napolju, budite aktivni. Opet uvek jedan od izgovora je nemam kada za trening da vežbam, imam ženu, decu, ne znam kako. Kroz svakodnevne aktivnosti možete da nađete način da budete aktivni. Tipa radite na poslu ne znam 8 sati, ustani se na svakih sat vremena, prošetaj. Imaš pauzu, iskoristi je prošetaj, zato što blagodeti nisu samo ono- najveći broj ljudi prema svim istraživanjima kreće da vežba zbog izgleda. Onda imamo vežbanje zbog gubljenja kila. Ali ono to vežbanje, i ta aktivnost koja ti oslobađa glavu onako, mislim da je to najlepši efekat fizičke aktivnosti. Tako da za glavu, za telo, za mršavljenje, za stres, za- sve su to načini na koje fizička aktivnost- ja uvek kažem, fizička aktivnost je lek. Znači čak i u bolesti kad smo, fizička aktivnost je lek. Ima ona čuvena izreka – fizička aktivnost je lek za sve. I videćete- koje god sada- mislim, videćete. Nadam se da niko od nas neće biti bolestan, ali ko god oboli od neke bolesti pored lekova mu doktor kaže šetajte se, boravite više na vazduhu. Znači to je to, fizička aktivnost je lek. 

Sanja Milosavljević: Da. A šta- kakav je to stav- ovo je sad malo off pitanje, ali znaš ono kad krenu ljudi u ne znam maju mesecu da vežbaju da bi do juna ili jula bili fit. Jel to moguće? Ili je u pitanju kombinacija kalorijskog deficita i treninga? Šta-

Nataša Ivančević: Sad šta je fit? Da li je fit ući u fizičku formu ili je fit mršavljenje. Generalno od maja do juna, jula- to ja kažem obožavam ovo proleće kad dođe. I kad svi izađemo iz te zime i onda kad nas vesti počnu bombardovati svim tim brzim dijetama, brzim treninzima, gde za samo 2-7, dve nedelje dana, malo jedeš, malo treniraš ti si dočekao leto u fit izgledu sve. Ne. Ne može. Znači ako hoćemo da mršavimo što bi rekli postoje samo dve reči a to je deficit kalorije. Ma nema druge matematike. Znači nema. Jedino ako hoćemo da dođemo u taj fit izgled, tipa i da smršamo i da uđemo u kondiciju onda imamo to mršavljenje, trening i to je jedan pravi put. Ipak taj put nikako nije za 2-7 dana, nedelju dana, dve nedelje, mesec dana, to je stvarno onako jedan duži put koji opet zavisi od toga koliko jedemo, koliko treniramo, koliko smo posvećeni svemu tome. Koliko smo spremni da dočekamo taj krajnji rezultat svega toga zato što otprilike kažu da je potrebno 3 meseca za menjanje tela i svih navika. To stvarno ja svima kažem iz iskustva ličnog koje god promene očekujemo bez tri meseca ništa se neće dešavati. Tako da ako krenete u maju možda ćete sledeće godine biti. Ali jako me nervira sad već to što ljudi svi to fizičko vežbanje povezuju isključivo sa fizičkim izgledom a ne sa tom što ja kažem blagodeti za glavu, za ceo taj kvalitet života ako to mogu tako da kažem.

Sanja Milosavljević: Mislim ja znam kako sam ja krenula da vežbam. Ja sam zapravo imala nekih zdravstvenih problema i meni je doktor rekao super je maco što ti ideš na ples. On ti neće rešiti problem. Ti ćeš ići na ples i zabavljaćeš se ali ti svoj problem nećeš rešiti. Prosto ga nećeš rešiti. Potrebne su ti vežbe, da ideš na terapiju fizikalnu, da ti pokažu kako da držiš telo, šta da radiš. Tako da ja sam tako ušla, znači baš kao lek. Meni je trening bio neka vrsta leka odnosno terapije. 

Nataša Ivančević: To je ono opet što sam ti rekla, mislim što opet kažem dao nam bog zdravlja svima pa da nemamo. Ali vidiš to je ono što sam rekla. Znači otprilike i u tvojoj bolesti, ne znam, verovatno si imala problema sa držanjem pa si morala da ideš na korektivne vežbe i sa tim da kreneš. Znači opet je to kao neki fizički poremećaj doveo do toga da moraš da se krećeš. To je ono, samo je pitanje u životu kada ćeš morati da počneš da treniraš. Bolje sad kreni nego da budeš nateran. A život nekako uvek nas nekako odvede u tom pravcu ono kao – ne samo da treniraš nego da moraš biti aktivan i zaista se to koliko si ti u životu aktivan, da li konstantno ili kroz treninge kakav ćemo kvalitet života imati. To je najjednostavnija matematika životna. 

Sanja Milosavljević: Da. E, hoćeš sad malo da nam opišeš kako izgleda tvoj posao? Ti si rekla da radiš kao Chief- 

Nataša Ivančević: Chief Health Officer.

Sanja Milosavljević: Chief Health Officer. Mnogo mi je interesantno, to je ono što me je privuklo i interesantan naziv. To su sad neka nova zanimanja. Za mene su nova zanimanja, verovatno nisu za svet u kome se ti krećeš, ali za mene je to bilo potpuno novo. Šta podrazumeva tvoj radni dan? 

Nataša Ivančević: Da. Prvo da kažem, ovo je zaista novo ne samo za tebe, ovo je novo i za mene. Ovo je prva pozicija u Srbiji, znači moja firma je- faktički direktor koji je u Nemačkoj, odnosno vlasnik firme koji živi u Nemačkoj je u stvari izmislio ovu poziciju što bi rekli. Jer on je čovek koji je sportski aktivan i čovek kome je fizička aktivnost promenila život i onda- on je samo radio, posao, putovao, sedeo i on valjda iz toga je želeo, morao isto iz zdravstvenih razloga da promeni svoj život. Promenio i onda je shvatio koliko je ta fizička aktivnost dobra i koliko čovek koji radi ima prostora da se bavi fizičkom aktivnošću i da ga neko motiviše i koliko je to dobro. I onda je on faktički izmislio ovu poziciju. Pošto ova pozicija ne postoji, kod nas u Srbiji ne postoji mene i dan danas mama pita čime se ja bavim otprilike. Čak i ono kao van Srbije ne postoji baš ovakva pozicija. Postoji u sklopu HR-a neko ko organizuje vežbanje sa ljudima. A ja na primer u svojoj poziciji ja sa zaposlenima i timom mi radimo sve. Ja bukvalno vodim računa o zdravlju- ne lečim ja njih, ali tipa obavimo- ja kad sam došla u firmu obavila sam procenu zdravstvenog i fizičkog stanja gde smo videli ko je- ko ima problem s nečim, s nekim možda bolestima, kako se sad osećaju. Imamo vagu odnosno izmeri telesne masti, sastav, proverili sastav tela, odmah procena koliko su fizički aktivni i ja opet kažem vodim računa o zdravlju i fizičkoj aktivnosti zaposlenih kroz razne aktivnosti koje smo organizovali kroz moju poziciju. Pa tako zaposleni kroz moju poziciju imaju prilike na primer- imamo treninge, individualne znači svako od zaposlenih može da dođe kod mene i kaže treba mi trening za to i to. Onda može da radi sa mnom, imamo aplikaciju našu koju smo brendirali pa mu ja u toj aplikaciji u zavisnosti od toga koliko mu treninga odgovara, gde radi treninge, da li radi kući, da li radi u fitnes centru pošto ljudi danas kad odu u fitnes centar oni ne znaju šta je vežbanje. I onda tamo ko što bih ja rekla ko muve se šetaju, pa onda krenu da rade s nekim rekvizitima ili neke vežbe koje nisu prilagođene njima i njihovom stanju tako da im ja tu pomažem da naprave neki izbor koji je prilagođen njima. I imamo te grupne treninge koje mi na primer ponedeljkom, sredom petkom evo već godinu dana organizujemo napolju u prirodi. Imamo u firmi i vežbaonicu smo napravili tako da svako od zaposlenih u toku radnog vremena može da dođe na pola sata i iskoristi tih pola sata tako što će da vežba i nešto da radi. Kažem ovde su ljudi koji većunu svog vremena sede za kompjuterom, mnogi od njih imaju problema sa leđima, sa kolenima i oni mogu u toku radnog vremena da dođu i da samnom odrade neke korektivne vežbe. Ti si verovatno išla da radiš sa fizioterapeutom i sa trenerom, e pa oni tako mogu da dođu kod mene u toku radnog- zamisli koliko to olakšava svakodnevnicu njihovu. Svaki mesec organizujemo, imamo mesec određene tematike, sve teme su vezane za zdravlje i fizičku aktivnost. I onda na primer tema- mesec vezan za ishranu. Pa onda ja držim predavanje tipa šta nam je potrebno za zdravu ishranu. Znaš ono danas ljudi nama je strano da znamo šta su proteini, masti belančevine. Ja sam skontala da ljudi ne znaju neke osnovne informacije šta su mikro, makro nutrienti. I onda ja njima kroz to predavanje sve to lepo objasnim. Onda ne znam svake srede imamo neku CH aktivnost. Mene inače zovu CH. I onda sad imamo prve srede predavanje, onda druge srede imamo workshop. Onda u tom workshopu ja njima spremam neku tu zdravu hranu. Ili kad nam je bio mesec imuniteta, spremala sam im neki zdravi napitak za imunitet. Onda sledeći mesec imamo aktivnost koja opet podržava ne znam- bio je mesec mršavljenja, onda smo išli brzi hod. Onda sam kao oni imaju određeni tempo koji moraju da prate. I onda uvek tako neke aktivnosti gde ja kroz svoju poziciju edukujem i motivišem zaposlene da menjaju svoje navike u životu u smislu ishrane, sportske aktivnosti, da se edukuju o tome, razne team building aktivnosti koje smišljamo u firmi. Imamo jako lepe prostorije i onda dosta sam u kontaktu sa zaposlenima i kad vidim da im je malo pala energija, ja ih izvedem sve u hodnik, dam neke zanimljive igre da ih razbudim, da se igraju malo. Znaš nekad treba i ta dečija radost- da, svašta zanimljivo radimo. U početku im je bilo onako vidi ovu ludu šta me sad maltertira da se prevrćemo kao deca, a onda posle dobijemo od kolega poruku kao ne mogu da verujem ja se posle 20-30 godina osećam ponovo kao dete u svim tim igrama. Isto nešto što na primer opet nesvakidašnje i nikad nisam čula – možda ste vi čuli pa ćete reći – ja sam sada kroz našu- u našoj firmi upravo odlučila da ponudim na primer zato što sve je u tom pokretanju, aktiviranju zaposlenih sami da se pokrenu da vode računa o sebi, o kvalitetu života, oni su sada ponudili zaposlenima da sledeće godine mogu da idu u Australiju da učestvuju na NTB trci Monte Biking a to je jedna trka koja je dosta popularna. I sada svako od zaposlenih – firma sve plaća – sad svako od zaposlenih ko želi da ide u Australiju treba samo da se prijavi i godinu dana da trenira redovno da bi se pripremio za tu trku. Znači to je isto jedan od načina na koji želimo da pokrenemo ljude da krenu da se bave sobom. Jer ta priprema nije samo počeću da treniram nego počeću da vodim računa i o ishrani, i o da naučim šta znači hidratacija, da naučim da organizujem vreme i sve. Tako da svašta nešto radim kroz ovu poziciju, zaista sam zahvalna što sam dobila tu životnu privilegiju da radim posao koji sam ja. 

Sanja Milosavljević: E, ali to je stvarno višestruko korisno. Ja sad slušam i razmišljam sa druge strane – ti ako vodiš stvarno računa o svojim zaposlenima u smislu to organizuješ im fizičku aktivnost, predavanja šta je zdrava ishrana, hidratacija i tako, ti ne samo što brineš o njihovom zdravlju nego to je ulaganje, investicija za buduće zdravlje tih ljudi. Znaš, oni će manje odlaziti na bolovanje ili manje izostajati sa posla ili će imati manje možda nekih problema koji nastaju usled stresa ili dugog sedenja i tako, tako da baš je ono win-win u stvari situacija.

Nataša Ivančević: Jeste stvarno, zanimljiva pozicija. Ja sam njima i kao neki filter za informacije, znaš. Ja sam ceo život u sportu, obrazovana sam za sve ovo o čemu pričam i nekako da kažem olakšavam u smislu za tebe ne znam razmišljaš o ovome, onome. Oni sad ne moraju da guglaju, ne znam zanima ih nešto vezano za zdravlje, oni ne moraju da idu da guglaju i provode danima guglajući o tome ovakvih onakvih informacija. Znaš kad guglaš o nečemu pa od fizičke aktivnosti dođeš do štikli ili alata za popravljanje. Oni dođu kod mene, kažu to i to, nastave da rade svoje, nastave da vode svoj život i ja im za par dana koliko je potrebno kažem evo ti imaš to, to i to, tu ti je to, tu možeš da treniraš, tu te čeka taj trening, tu ideš da kupiš šta ti treba. Tu sam im stvarno filter za sve te informacije. 

Sanja Milosavljević: Super. Kaži mi nešto o tome kako izgleda biti sportistkinja u Srbiji, a pošto imaš i to inostrano iskustvo kako izgleda biti sportiskinja u Izraelu. Ja sam juče gledala ženski basket je bio juče na TV-u. I sad meni je to stvarno bilo uživanje da gledam jer to su žene i stvarno dobro igraju taj basket, nije neka igrarija bezveze vidi se da je taj trener dobar, da je uloženo vreme, da je uloženo strpljenje, da je neko radio na razvoju tih timova. Kako izgleda- eto ti kažeš da imaš nepunih 40 godina, znači imaš iskustvo od pre 20-tak. Je li se nešto promenilo, ima li više žena, jel to sad normalno da ne znam devojčice igraju fudbal ili neki sport koji je tradicionalno muški sport?

Nataša Ivančević: Pa što se tiče sad ovog perioda od pre 20 godina- žena je uvek bilo u sportu. E sad nažalost- mislim, nažalost. To je sad…ono kao- nikad ih nije bilo kao muškaraca i nikad ih neće biti ma koliko se mi sad borile za to i protiv toga jer to je s jedne strane i razumljivo jer žene po samoj svojoj prirodi dobiju drugačije životne uloge zbog kojih ne samo da nisu toliko prisutne kao muškarce nego i ne dobijaju svu tu pažnju niti su plaćene kao oni. Ali to svakako ne znači da žene ne treba da budu u sportu, da ne treba da se bore za sva svoja prava u tom sportu. Ima žena u sportu kako onih koje se bave sportom, tako onih koje rade kao treneri u nekim sportskim organizacijama i poslovima. Kažem nikad to neće biti kao muškarci ali ne volim generalno da pričam muškarci-žene, neka se svi mi trudimo što više da damo sebe pa onda možda i promenimo neke stvari. Što se tiče nekih uslova tipa od pre 20 godina kada sam ja krenula od sad ovih. Drugačije je bilo pre. Ja na primer stvarno sam zahvalna jer ja kad sam igrala košarku prvo u Srbiji, jako su bili dobri uslovi. Klubovi su bili organizovani dobro. Ljudi koji su radili bili su stručni. Sad imam nekako utisak i uslovi su takvi da više nema toliko sredstava, da se omogući- sad ću da pričam o ženama, neću kao o muškarcima, da se omogući devočicama, devojkama – pošto su drugačiji uslovi za devojčice a različiti za dečake. Evo tipa ja sam radila u košarkaškom klubu. Dečaka ima puno. Onda oni imaju svoju svlačionicu. Dođe devojčica, ona nema svoju svlačionicu. Ona mora ili da čeka da se dečaci presvuku ili ono otprilike negde da se presvuče. To su uslovi koji su danas jako puno prisutni u sportu i košarci, u fudbalu. Super je što ima puno devojčica koje se bave fudbalom, tim muškim sportom, ali opet tih nekih razlika u uslovima postoji i danas.

Sanja Milosavljević: A onda- izvini, a kako onda da motivišemo devojčice i devojke da se profesionalno bave sportom. Evo imamo Španovićevu koja je baš super uspešna i ona je odličan model kako jedna žena posvećenim radom može da postiže vrhunske rezultate. Ali kako da generalno motivišemo devojčice? Mislim, ne može jedna- ne možemo zauvek da živimo na nekoliko sportistkinja. Kako iznutra da ih motivišemo?

Nataša Ivančević: Pa ja čak nikad ne bih ni forsirala decu sad kao da oni moraju biti- danas se mnogo forsira to ili kao- taj profesionalni sport. Zato što on donosi toliko toga- prvo ti donosi neki život – puno para, puno pažnje, puno uspeha i priča se najviše o sportu kao o tom- o koristi koju imaš od tog profesionalnog sporta i o onom momentu kako moraš biti lep da bi to bio. Ja čak na primer devojčice nikad ne bih forsirala u tome da budu- da se bave profesionalno sportom, ja bih svako žensko- svako dete generalno ali osobito žensko, ja bih njih motivisala da oni budu u sportu da im se naprave što bolji uslovi pa sad valjda će ti uslovi i dovesti do nekog dobrog. To je sve- jako je to meni široko zato što je to nešto što na primer- prvo treba da se krene od roditelja koji će od malih nogu da nauči kako neko postaje profesionalac. Od malih nogu ti dete treba da naučiš koliko je to bavljenje sportom važno. Ja stalno govorim ljudima koji imaju decu i koji su kao neaktivni i imaju taj izgovor nemam kad da vežbam jer imam decu. Ne to nije dobro. Uzmi to dete, vežbaj sa tim detetom jer to je dobro i tebi i detetu jer kad te dete gleda da vežbaš, onda ono ima tu sliku roditelja koji vežba i to onda vežbanje njima postaje normalno, izazovno, deca oponašaju roditelje, slušaju roditelje i roditelji su prvi koji usmeravaju decu ka tom sportskom životu i tom profesionalnom životu. Odatle što će mu omogućiti znači da redovno trenira, omogućiće mu opremu koja mu treba za to treniranje jer ne možemo nikad da očekujemo uslov od okoline da su dobri, uvek krećemo prvo od nas samih. Onda nekako i učitelji i nastavnici treba da predstave taj sport kao neku mogućnost. Da to fizičko koje deca imaju da je to obavezno nešto i da će to biti nešto što će deci značiti da je to nešto kroz šta mogu postati profesionalnci. Mi kod nas deca danas jako puno imaju opciju da neće da rade fizičku aktivnost. Ja kad sam bila mala ja nisam imala tu opciju, ja sam morala to da radim. Ne znam kako ste vi radili.

Sanja Milosavljević: I meni je to bio obavezan predmet, nije bilo opcije, to je kao srpski, matematika, fizičko. Nije postojala razlika, morali smo. Ja ga nisam volela naravno, tad sam ga mrzela zapravo i smatrala da je to totalno bezveze ali sam morala. Nisam znala da- ne znam da zapravo danas postoji opcija da je to ne znam fakultativni predmet.

Nataša Ivančević: Ali pazi mi kad smo bili mali, evo ja kažem ja sam 82’ godište, kad sam bila mala imala sam fizičku aktivnost 4 puta nedeljno. A naše sad celo to fizičko obrazovanje ide u smislu sad nemamo 4 puta, sad imamo 3 puta. Ne znam koliko ste upućeni. Sad profesorima nije dozvoljeno na primer da dotaknu decu. Ono kao jer to može da se smatra ne znam kako. Kako ti da naučiš to dete da se bavi nečim ako ti njemu nećeš pridržati ga ili ne znam šta. Znači mislim da sve te neke stvari i sama naša državna organizacija svega ne idu u tom pravcu da se deci ne omogući prvo to da se oni sami usmeravaju ka tim profesionalnim uslovima, bavljenjima nego mnogo se tu nekih- mnogo mi je teško kako doći do tog profesionalnog nivoa. Jer dete mora imati talenat, mora se mnogo raditi sa njim, mora imati uslova, mora imati sreću da se sve to poveže. Al kažem meni je jako žao zato što se danas na sport gleda samo kao neka ta korist kroz tu profesionalnu- kao ako postaneš dobar sportista šta tu možeš da dobiješ i često se upoređuje sa izgledom, a ne stavlja se akcenat na to zdravo vežbanje, zdravo bavljenje sportom. To ću da ti kažem ako kreneš kao mali da usvajaš te dobre navike da se baviš sportom, i da živiš tim životom, onda će ti to i kasnije kroz život stvoriti naviku, poboljšati kvalitet života i tako dalje.

Sanja Milosavljević: Jao da, ja ne znam kako sad izgleda fizičko obrazovanje u osnovnoj školi, iskreno. Stvarno ne znam. Nama je to bila obaveza. Ja znam da stvarno to nisam volela, ali sam se divila da su neke beogradske škole imale bazene i onda su ta deca mogla da idu na bazen, kao to je fizičko – ideš da plivaš. A mi smo imali salu sa jednim kozlićem i nekim raspalim strunjačama i to je- ali dobro to nije razlog zašto ja nisam volela fizičko, možda prosto nisam volela. 

Nataša Ivančević: Ali možda i jeste. Znaš, da su ti uslovi bili drugačiji, da su tebi ti profesori to vežbanje prilagodili na neki drugi način, znaš da si imala bolje uslove, da je to bilo raznovrsnije, da je to bila neka igra. Danas na primer- sport je igra. Da li kao veliki ili kao mali, sport je igra. Ali danas se sa decom ne igra. Nekako preskoče tu stepenicu. Onda preskoče da znaju evo ja sada i sa zaposlenima imam neki kao challenge preskakanje vijače i kao ne znaju ljudi da preskoče vijaču. Oni zaposleni, ali i kad sam sa decom trenirala dođe dete sa 12-10 godina i ne zna da preskače vijaču. Ja znam da smo mi kao mali vijača je bila obavezna, to smo svi znali. Da preskačemo vijaču, da se penjemo i da trčimo.

Sanja Milosavljević: Da, da to- ja i dan danas volim vijaču. To mi je- 

Nataša Ivančević: Vijača, najbolje vežbe.

Sanja Milosavljević: Iako iskreno imam te dve leve noge ali sam uspela sa stotinu i stotinu ponavljanja na kraju ti pređe u naviku da to radiš kako treba. Ranije bude dva tri puta okrenem i sapletem se, sad sam već malo bolja, ali super je. Ne, mada iskreno mislim da izgled te fiskulturne sale stvarno nema veze sa tim da li sam ja volela ili nisam volela fizičko jer to baš ne bi trebalo da bude- to bi trebalo da bude na 10-tom mestu razloga zašto nešto ne voliš. Ja ga jednostavno nisam volela, prosto mi to nije bilo…

Nataša Ivančević: Jeste ali to ti je na primer kao ono sa opremom. Kada nemaš odgovarajuću opremu za trening, tebi taj trening uopšte ne prija. Ako ti uzmeš lepe patike, ako uzmeš neku lepu garderobu i sve, tebi je sve odmah drugačije, zar ne? Pa onda odmah ono uložio si sad ti tu opremu pa ćeš ići i drugi i treći dan da treniraš. Što bi rekli ti si sad uložio pa to treba i da se isplati. Ne kažem da je to garancija, imaš ti decu u zemljama gde kukače i trče, igraju sa korom od narandže pa im je super i aktivni su i postanu nešto, ali mislim da to opet malo i znači.

Sanja Milosavljević: Pa naravno. Hoćeš molim te, pošto smo stigli do kraja razgovora, hoćeš da nam pošalješ neku poruku? Nešto šta voliš, šta čitaš, ajde znamo da voliš sport, ali šta je neka knjiga koju bismo mogli da pročitamo ili gde ti nalaziš motivaciju da budeš tako vedra, vesela i puna optimizma?

Nataša Ivančević: Pa ja imam problem sa knjigama, imenima i tim stvarima jer ja pročitam i onda zaboravim kako se zove knjiga i pisac tako da ja sada ne bih da pričam o knjizi. A što se tiče motivacije, moja motivacija – ne znam kako to ljudima da kažem – meni je svaki novi dan kad ustanem prilika da radim kao- ja se svako jutro budim i kao jao, danas imam priliku, danas će se desiti nešto novo. Ja imam tu neku energiju, ja imam mnogo valjda očekivanja i onda se uvek tako budim sa tim kao joj danas će biti nešto lepo, danas će ovako. To je moja motivacija, svaki novi dan da uradim nešto za sebe, za svoju porodicu, prijatelje, kolege sa kojima radim, to mi je motivacija. A koja bi moja poruka bila za kraj, to je samo ljudima opet ću morati na fizičku aktivnost da se vratim. To, budite aktivni. Mislim, ako nam je i ovo vreme, mislim da nam je najviše pokazalo značaj toga  – budite aktivni, motivišite jedni druge da budete aktivni, družite se kad imate prilike, punite se tom energijom, takmičite se, istražujte svet, nikad nije kasno zato što sve te stvari dovode do stvaranja te neke energije. I ono što- ljudi jako puno razmišljaju. To sam skontala. Na primer sad s prijateljicom što radim tu humanitarnu vožnju, i onda mi dobijamo pitanja razna i nas dve skontamo da nismo nikad ni razmišljale o tom. Ljudi jako puno razmišljaju a ne krenu. Nemojte da razmišljate previše, nemojte da analizirate i tražite ono milion stvari zbog kojih nešto nećete uraditi – krenite. Samo krenite.

Sanja Milosavljević: E sad, ja znam da sam rekla za kraj ali samo za kraj broj dva, hoćeš samo da nam kažeš za tu humanitarnu akciju. Ima interesantno ime, povezuje region, ajde kaži ti…

Nataša Ivančević: Sa velikim zadovoljstvom. Koleginica i ja iz ogromne želje za pokretanjem i sve, mi smo osmislile tu humanitarnu akciju gde ćemo za 7 dana pokušati da stignemo od Novog Sada do Zagreba i sva sredstva koja skupimo za tih 7 dana želimo da damo deci sportistima sa invaliditetom. Naša akcija ima taj humani karakter i taj drugi karakter pokretanja ljudi. Pokretanje je opet ono što sam pričala. Jedna druga moja prijateljica iz firme hoće da ide na tu vožnju. Ona je inače osoba koja do pre mesec i po dana dok nismo krenuli u akciju ona je bila skroz neaktivna i ona je meni jedan dan došla i rekla molim te ajde nešto da radimo ne znam šta ću od sebe. Šta ćemo da radimo? Da vozimo biciklu. Ajmo. Gde ćemo? Do Zagreba. Pošto je u Zagrebu naša sestrinska firma. Naša kompanija kad smo im rekli, oni su se svi nasmejali znajući nju koliko je neaktivna. I onda su oni rekli e ako ćete zapravo- tako je krenula cela ova akcija- oni su nama rekli, ako vi stignete do Zagreba za sedam dana, mi ćemo da damo 5 evra po kilometru. Mi smo to prepoznali kao jednu priliku da mi zapravo tim našim pokretanjem možemo da pokrenemo i druge ljude i možemo da skupimo neka sredstva koja ćemo da damo u humanitarne svrhe i tako je nastala naša 442 Ride To Change zapratite nas na Instagramu, vidite šta radimo, pratite nas na putu koji kreće 15. maja i eto. 

Sanja Milosavljević: Jao divno. Divno, divno. Baš sam se iznenadila kad si mi rekla nedavno u jednoj prepisci. Baš je- to su lepe akcije. Mislim bile su isto i pešačke ture, bilo je takvih akcija, to su predivne stvari. Tu nema ničeg lošeg, tu ne možeš da nađeš ni jedan element da kažeš e ovo ne valja, neće uspeti. Ovo je stvarno jedna čista akcija.

Nataša Ivančević: Jeste stvarno čista i stvarno kažem toliko specifična u ovim uslovima kada se zabranjuje sve moguće evo nas dve idemo zato što kažem opet isti uslovi – svi smo se začaurili. Nekako kao da u tom- ti prestaneš da razmišljaš šta se dešava sa drugima, a ima drugih kojima je potrebna pomoć. Daj da se pokreneš ili ovako nešto znači, samo se pokrenimo ljudi svi zajedno.

Sanja Milosavljević: Hvala ti Nataša mnogo, stvarno. Baš ti hvala, baš sam uživala.

Nataša Ivančević: Hvala tebi, ja sam se raspričala oprostite.

Sanja Milosavljević: Dobri ljudi, gledali ste i slušali Natašu iz Novog Sada, pratite nas. Kucajte Mondopreneur ili #mondopreneur, pratite nas na Facebook-u i Instagram-u i pretplatite se na naš YouTube kanal. Budite dobri i dobrog zdravlja i vidimo se za nedelju dana.