EP048: Milica Milošević, Managing Director @ Stetoskop.info from Serbia
S O O N
Sanja Milosavljević: Dobar dan, dobri ljudi, moje ime je Sanja Milosavljević i ja ću biti vaša voditeljka danas. Vi pratite Mondopreneur podkast, to je podkast koji se bavi promocijom preduzetništva sa fokusom na žensko preduzetništvo. Pokušavamo da rasvetlimo to kako smo proveli prošlu godinu, šta nam se desilo, koliko smo se promenili, koliko nam se život i radne navike- koliko se sve to promenilo, koliko je to uticalo na nas i onaj čuveni balans između posla i života, šta nam je korona donela, da li je nekome bila šansa ili je neko baš bio očajan zbog čitave situacije. Danas razgovaramo sa Milicom, Milica je osnivač i direktorka u stetoskop.info. To je jedan portal koji se bavi nečim vrlo interesantnim, to će Milica da vam priča. Ali je ona ovde zato što je- ovo je inače poslednja epizoda u ovom serijalu i krenuli smo sa novinarkom iz Kine a završićemo sa osobom koja je u bliskoj nekoj vezi sa zdravljem i sa zdravstvenim sistemom jer mi je stvarno važno da vidimo i koliko smo se zapravo promenili i koliko nam zdravlje- ono nam je uvek u fokusu, ali koliko nam je prošla godina promenila neke prioritete kada je zdravlje u pitanju. Tako da ja ću uživati a sigurna sam da ćete i vi uživati u našem razgovoru. Milice, zdravo – kako si?
Milica Milošević: Zdravo, super sam. Hvala ti puno na pozivu.
Sanja Milosavljević: Ej hvala ti što si pristala da gostuješ i znam da je to bilo nešto navrat nanos i znam da si mi izašla u susret jer imaš nekih svojih privatnih obaveza. Tako sve ono- baš ti hvala što si pristala da dođeš. Hoćeš molim te da nam se predstaviš? Ja obično pitam na početku goste da nam kažu šta su po obrazovanju, odakle dolaze, čime se bave, da li to njihovo formalno obrazovanje ima neke veze sa time što oni danas rade ili nema nikakve veze i na primer ako imaš neki interesantan hobi, odnosno kako ti svoje slobodno vreme koristiš?
Milica Milošević: Ja sam Milica Milošević, prezime si mi izostavila pa hajde sada da ga dodam. Inače sam poreklom iz jednog sela pored Zaječara. Koje se zove Trnavac, tamo sam odrasla i negde završila osnovnu školu. Nakon toga me gimnazija odvela u Zaječar i nakon toga u Beograd na Pravni fakultet. Tako da sam ja zapravo diplomirani pravnik i to je moje formalno obrazovanje. S obzirom da sam iz jedne pravničke porodice – i tata mi je i brat su mi pravnici, brat mi je advokat. Negde je to bio prirodan put jer nisam imala neki drugi uzor i role model u svom okruženju i negde jesam shvatila u nekom trenutku da prava nisu za mene u smislu da to nije nešto što me greje i nisam imala neku veliku strast iako sam završila fakultet, bila poprilično dobar student i ne mogu da kažem da bih bila katastrofalno loša u tome da sam nastavila time da se bavim ali prosto preduzetništvo je bilo nešto što me grejalo i imala sam drajv što bi se reklo za to. A ako pričamo o tome koliko danas primenjujem prava u svakodnevnom poslovanju, ja volim da kažem da su- da je moj fakultet moj skill zapravo jer ja nisam pravnik, ne pišem ugovore za druge ljude, ne idem na suđenja sigurno, to ne, ali imam jednu predispoziciju da pregovaram malo drugačije. Od samog starta sam imala to što bi se reklo samopouzdanje pravničko koje ume malo da deluje bahato i jako je dobro u poslovanju i umela sam da ga iskoristim. Tako da zaista volim to znanje koje imam, umem da čitam zakone. To mi danas mnogo pomaže jer naravno svi smo mi povezani sa nekim zakonodavnim sistemom i moramo da poznajemo apsolutno sistem svoje zemlje. I volim da pravim ugovore za svoju firmu. Jako volim, mnogo su mi da kažem velika inspiracija i apsolutno se opuštam u tome da to radim i volim da pronalazim male stvari i volim da to pravim da bude svima kako treba. Nije sad da kažem ništa- nikakva zla namera u meni nego prosto volim da to bude kako treba i mnogo toga sam naučila i u svom poslu naravno da vidim da prava nisu samo neki zakoni i neki skup šablona koje ste videli u nekim prethodnim pelcerima ugovora nego zaista je to jedna- jedno vrlo kreativno polje i ekonomisti vole da kažu- a ja gotovo da mogu i da se složim, da uvek će preduzetnik ili ekonomista napraviti bolji ugovor zato što bolje razume posao. Tako da eto pokušavam da nađem taj neki balans i vrlo mi je to zanimljivo. A ako pričamo o hobijima – mnogo ti hvala što si me to pitala jer videla sam da pitaš prethodno sve svoje goste upravo to. Puno sam razmišljala o tome zapravo zato što neke stvari sam možda izmiksala malo sa poslom i negde smo svi mi napravili taj da li balans ili miks pošto smo morali da se negde prilagodimo. Ja treniram i to je jedan od mojih izduvnih ventila. Ja volim da treniram sa svojim trenerom Igorom već iks-ipsilon godina još iz studentskih dana i stvarno gledam da 2-3 dana u toku nedelje odem ujutro u 7 sati na trening a čak možda ponekad i ranije, i to je nekih sat vremena gde sam ja totalno isključena. Nema telefona, nema ničega i to je apsolutno sam posvećena tom treningu. Koliko zbog izgleda, toliko zbog zdravlja, kičme, sedimo svi po ceo dan i tako dalje neke godine već stižu-
Sanja Milosavljević: E, a izvini, sad moram da te prekinem. U jednom trenutku- ali to je više- ja sam tad jedva bila rođena- postojao je taj kult tela i kao zbog toga se i vežbalo i ne znam i to kulturološki je povezano i sa bolestima koje su se u tom trenutku pojavile, govorim o 80-tim godinama i tako. A zašto ne reći da vežbam zato što stvarno hoću da ne znam, moja koža bude zategnuta i moji mišići budu lepi i vretenasti-
Milica Milošević: Apsolutno, apsolutno.
Sanja Milosavljević: Meni je to sasvim legitiman razlog da se vežba.
Milica Milošević: Apsolutno, da, ja sam prošla različite faze. Apsolutno se ne stidim toga. Ja sam prošla različite faze jer kao dete pošto sam bila mali štrebe, takmičila se iz svega, bavila solo pevanjem i nisam trenirala kao dete, mrzela sam fizičko. Znači to je bila jedina ocena koja mi je bila poklonjena, inače sam bila đak generacije, Vukovac i tako dalje. Ja sam fizičko stvarno mrzela, ja se izvinjavam sad svojim nastavnicima i profesorima ali stvarno je bilo tako. I onda sam negde na drugoj godini fakulteta krenula da se bavim trčanjem. I to je došlo do toga da sam ja ozbiljno počela da trčim trke i da sam trčala neka ozbiljna vremena gde sam bila tipa 11., 12. u državi na polu-maratonu i tako dalje i onda sam se ozbiljno bavila time. I u tom periodu dok sam studirala imala sam malo više energije, snage i vremena da se ozbiljno posvetim tome i ja sam tada imala veliki motiv da to bude- da fizički budem besprekorno lepa, zgodna i tako dalje. To je meni tada bilo nenormalno važno i dan danas jeste. Svaka žena koja kaže da nije apsolutno laže. Ali danas moram da priznam da pre svega to radim zbog tog sviča gde sam potpuno isključena i meni to jako prija i taj termin koji je u 7 sati ujutru je namenski u 7 sati ujutro- ja bih bilo kada u toku dana mogla da izađem s obzirom da sam u svojoj firmi neće mi niko reći ako sam u 12 sati izašla na trening i vratila se u pola dva da sam ne znam šta propustila. Ali ja volim da je to u to vreme kada nema eksternih faktora. Ljudi me uglavnom ne zovu ujutru u 7 sati, uglavnom je i teretana prazna, nema nikog, ja sam sama sa trenerom i onda sam apsolutno isključena. Mi smo nas dvoje posvećeni tih sat vremena da odradimo trening koji je pomeranje nekih naših- mojih granica u tom trenutku. A stvarno da kažem svedok sam toga da kada sam krenula da radim u Stetoskopu i kada sam krenula da pravim taj booking sistem na koji sam vrlo ponosna danas, jedno 7-8 meseci gotovo da nisam uopšte trenirala. Jesam ja šetala, jesam ja tu negde tu i tamo treniruckala ali ništa to nije bilo. I počela da me boli kičma i ta donja leđa naravno od sedenja po 12 sati. Ja sam se spasla kroz treniranje i stvarno ovim- je to apsolutna prevencija. I slažem se da postoje možda neke predispozicije. Naravno da to sedenje koliko god da treniraš i dalje ostavlja tu neki uticaj. Mora tu i neka terapija i masaža i tako dalje, ali meni je trening baš, baš pomogao. I drugi hobi koji mi je hobi od pre jedno dve godine i možda će zvučati čudno, ali prosto moram da ga istaknem jer ljudi mene i znaju kroz to, a to je ja se ozbiljno bavim vinima. I bavim se vinima na jedan drugačiji način, znači pijem ih. Ne- nisam vinolog. Ali bavim se istraživanjem različitih vina i volim da istražujem određene vrste vina, određena podneblja, čak sam mogu i da kažem u jednom malom poslu takvom. U nekom sam procesu da kažem proizvodnje nekog svog vina, tako da eto to je nešto što je…
Sanja Milosavljević: O, pa ti si- ako si rekla da si iz Zaječara, taj kraj sve tamo-
Milica Milošević: Negotinski, da. Inače ja sam-
Sanja Milosavljević: To je poznat po tome kraj.
Milica Milošević: Tako je, tako je. Moj otac ima vinograd koji je nasledio od svog oca i to je vinograd koji je mali – 1000 čokota da tako kažem. I to je za kućnu neku proizvodnju, moj otac pravi rakiju vino i tako dalje, mi to imamo kući. Ali konkretno ovo grožđe o kojem ja pričam i to podneblje se nalazi kod Niša, kod Aleksinca – Velepolje se zove selo, između Niša i Aleksinca se nalazi, tako da tamo postoji ta mikroklima koja je specifično dobra za Merlo i mi smo zbog toga se odlučili da to tamo bude. Ja nisam sama u tome, imam još 40 žena – ne bi verovala – u toj poljoprivrednoj zadruzi, i to će biti divna tema za neki možda naredni podkast, možda čak ima i pozvanijih od mene da o tome pričaju.
Sanja Milosavljević: Stvarno? Jao, što bih ja volela da ih upoznam. Mislim, ja sam baš dugo i na terenu bila baš taj kraj – Aleksinac, tu Knjaževac i tako, ali niko mi nije ni spomenuo za to.
Milica Milošević: E to je nova priča. To je nova priča od pre dve-tri godine, pa tako da eto, tek će se o tome čuti. I ozbiljno me interesuje vino, ozbiljno se bavim time, posećujem vinarije, najviše me interesuju naravno srpska vina. Veliki sam fan i španskih vina, pogotovu nekih regija kao što je Rioja, Rivera i tako dalje. To su da kažem- da. Te regije koje su meni interesantne i vrlo inspirativne i to je negde gde sam se ja pronašla, ne znam ništa o francuskim vinima, ima vremena – naučiću i to, ali eto. Mogu da nazovem to svojim hobijem zato što stvarno me ispunjava i stvarno radim to u slobodno vreme. Biću vrlo iskrena, bilo bi malo čudno da radim na poslu.
Sanja Milosavljević: Da, bilo bi čudno da piješ i da- da. Mada dobro-
Milica Milošević: Mada nije baš loše- nije isključeno, da.
Sanja Milosavljević: Nije isključeno, ne isključuje jedno drugo. Spomenula si stetoskop.info, spomenula sam ga i ja. Šta je to? Ja sam dugo, dugo mislila da je to samo portal na koji sad mi možemo da čitamo neke blog postove o određenim temama. I tek sam nedavno shvatila da je to jedan booking sistem. Znači, ja stvarno nisam znala. Jer ja sam i kad odem- ja imam privatno zdravstveno osiguranje, sigurno ne tražim- zovem svoju osiguravajuću kuću. Ali kad me interesuje neki tekst o nekom problemu ili temi čitala sam i nisam uopšte znala da funkcionišete kao booking sistem. I onda sam se oduševila. Hoćeš, molim te, da nam kažeš nešto- ja ne znam da li tako nešto postoji kod nas. Ja bih rekla da možda- možda sad već postoji, ali kada si počinjala-
Milica Milošević: Da, kada sam počinjala ne postoji mnogo servisa sada u povoju ali malo drugačije funkcionišu u odnosu na nas i mislim da je to dobro i drago mi je da konačno postoji konkurencija da prosto se otvara to tržište. Zato što je svaka edukacija tržišta pomoć svima nama da bolje radimo. Jer više nisam sama u tome već sada ima još nekih ljudi koje poznajem i koji su sjajni i koji se ozbiljno trude u tome što rade i mislim da je to super, da je super da nas bude puno. Stetoskop je- stetoskop.info je nastao pre 15 godina, mnogo pre mene i ja sam da kažem samo sada mali šraf Stetoskopa koji je napravio neku transformaciju u odnosu na to koje su sada potrebe tržišta i gde su zapravo otišle digitalizacije i mnoge druge stvari. Nastao je na Medicinskom fakultetu u Nišu od strane ekipe lekara koje ja na žalost ne poznajem ali se nadam da ću ih u nekom trenutku imati priliku da ih upoznam, upoznala sam jedan deo ali klasične osnivače prve nisam nikada imala priliku. I nastao je u želji da se tada medicinski sadržaj plasira na internetu koji u to vreme nije bilo laptopova, nije to tako funkcionisalo dial up, internet i tako dalje i prosto su ljudi želeli da publiku svoje radove i sa druge strane lekari sa medicinskog fakulteta publiku svoje tekstove, medicinu, radove i tako dalje i najveći deo tekstova na Stetoskopu je nastao tada. Prosto to je bila mašinerija lekara koja je zaista pisala i radila na tom kontentu a sa druge strane bila je ta rubrika Q&A pitajte doktorku koja i danas postoji i radi i vrlo dobro funkcioniše gde su pacijenti mogli da pitaju doktorku i da dobiju odgovor od strane lekara. To je besplatna usluga koju i dan danas besplatna i uvek će biti besplatna ako se ja pitam. A pitam se.
Sanja Milosavljević: Al to je- izvini, al to je baš veliki posao da ti lekari inače imaju dosta posla i da ti još onda odvojiš- koji je to entuzijazam- da ti odvajaš svoje slobodno vreme i pišeš vrlo ozbiljne tekstove ili odgovaraš ljudima na njihove tegobe. I to bez ono- ne mogu da kažem napamet ali neko kaže pročita rezultate laboratorije i sad čovek bez ikakvog znanja i predznanja o toj osobi pokušava da joj pomogne, mislim fenomenalno.
Milica Milošević: Da, da. Tako da smo želeli- vremenom je taj portal prirodno- s obzirom da nije postojala konkurencija. Nije tada content bio king kao što je danas, nije bio u prvom planu. Prirodno je to postao najposećeniji medicinski portal- stručni medicinski portal. Nije zabavni portal Stetoskop, nije nikada bio i neće to nikada biti. Nije mu takva prosto priroda. Nećete tamo pročitati ništa zabavno ali ako nažalost imate problem vrlo je verovatno da ćete tamo moći da pronađete neku informaciju više. Postao je najposećeniji i ostao do dana današnjeg. Ja sam Stetoskop videla za vreme svojih studentskih dana i videla sam ga kroz njegovu Google analitiku gde u tom trenutku u real-time bilo 500 ljudi. Ja sam pitala dečka koji je imao tu analitiku u tom trenutku koji je to sajt i koju to kampanju ste pustili. 500 ljudi u real time je ozbiljan broj ljudi. On kaže nema nikakva kampanja to ti je Stetoskop. Ja sam pitala šta je Stetoskop i on mi je pokazao i ja mu kažem nikad to u životu nisam videla a on kaže naravno da nisi videla kad si zdrava. Što bi ti čitala bilo šta na Stetoskopu. Rekoh strava, jeste, u pravu si. Međutim moja majka je medicinska sestra i ona se toga ne seća verovatno ali ja sam nju u tom trenutku pozvala i pitala je mama da li ti znaš šta je stetoskop. Mama mi je vrlo ispod-prosečni korisnik interneta. Jedva korisnik interneta da kažem. Naravno da znam, tamo postoji to, to, to i to i ja sam shvatila da tu ima nešto. Jer ako moja majka, medicinska sestra iz Zaječara to zna koja je kako da kažem vrlo loš korisnik interneta, onda verovatno tu ima nešto. I ako je u real-time 500 ljudi, to mora da je neka priča. E onda sam ja tada kao mladi AIESEC-ovac pun entuzijazma i elana htela da odem i predložim vlasnicima da oni meni poklone taj sajt, jer zar to nije fenomenalna ideja? Jer on nije imao biznis model, on je tada bio CSR projekat i zapravo dok ja nisam došla u Stetoskop on je sve to vreme bio da kažem platforma koju su vlasnici održavali samo da bi ono koristila ljudima da mogu da postave pitanje i oni su ljudi u drugim poslovima. Prosto im nije bio prioritet i razumem, nisu imali pravu osobu koja će se time baviti. Oni nisu mogli. Sticajem okolnosti jednog od vlasnika sam poznavala s obzirom da je bio baš alumni stetoskopa- ovaj, AIESEC-a, izvinjavam se, u tom trenutku i nekako sam ga kontaktirala, otišla kod njega – on čovek umro od smeha kad sam mu to rekla i rekao slušaj mala, ti jedan dan rada nemaš u nekoj firmi. Tog trenutka kad odeš u internet, internet je lepljiv. I problem sa internetom je to što će ti sve biti zanimljivo ali će ti toliko pojesti vreme da ti nikada napraviti firmu nećeš jer ne znaš ništa o tome. Tako da bi bilo super da ti dođeš u neku od mojih firmi i da kreneš da radiš, kao praktikant za platu od 100eur jer što bi primala više. I da naučiš posao i da se dokažeš vremenom da li si dovoljno dobra da imamo uopšte temu da pričamo o Stetoskopu. I sad ja sam se malo tu bila uvredila ali je meni ostalo to bilo negde u malom mozgu. I ja sam završila fakultet u međuvremenu i dobila ponudu za posao u jednoj korporaciji. Mene korporacije nikada nisu privlačile-
Sanja Milosavljević: A zašto?
Milica Milošević: Nisam želela da radim u takvom sistemu i prosto sam smatrala da ne mogu da budem dovoljno kreativna i da sam poprilično u nekom šablonu koji je postavljen. Imam puno prijatelja koji rade u korporacijama i mislim da je korporacija sjajna za neke druge stvari, edukacije, pristup nekim informacijama, ljudima i tako dalje. I daleko od toga da ne vidim dobre strane korporacije, čak sam i bila praktikant u nekoliko. Ali prosto sam želela da budem negde ili u malom timu gde mi je sve dostupno i sve u svakom trenutku mogu da vidim, ili da naravno nešto imam svoje što mi je da kažem bila krajnja neka želja. Ali sam bila svesna toga da to u tom trenutku nije moguće. I onda sam krenula da radim u prodavnici keramike. I to je delovalo iz ugla svih ljudi oko mene kao da ja nisam normalna, s obzirom da sam ja delovala kao neka ambiciozna osoba, završila fakultet, dobar student – bilo je logično da ću sada ići ili u neku advokatsku kancelariju ili sud da stažiram i tako dalje. Međutim, ja sam- mogu da potpišem i svakom bih savetovala od studenata i to stalno ljudima kažem da nađu neku malu firmu gde sve mogu da vide. Jer sam ja za godinu i po, dve koliko sam radila u tom Akva butiku koji je prodavnica keramike u koju čovek uđe i kupi pločicu ili WC šolju. Znači radim septičkim jamama, nije to sad ništa zanimljivo. To jeste najskuplja roba na svetu, jeste u tom smislu najkvalitetnija keramika koja se pravi u Italiji, Nemačkoj i to jeste lepota toga ali pločica da li košta 10eur po kvadratu ili 150eur po kvadratu, to je i dalje pločica. Ima svoju funkciju. Ali sam ja tu uspela da vidim sve, od uvoza, prodaje, izvoza, logistike, magacina, knjigovodstva. Moj prvi posao je bio u knjigovodstvu, ja sam dva meseca radila u knjigovodstvu i plakala. I smatrala da ću nožem da se izbodem svako jutro kad se probudim i treba da odem da gledam one izveštaje, knjižim one fakture i muka mi je bilo od toga. Danas smatram da je to najvažnija stvar u životu koju sam naučila koja ima veze sa preduzetništvom. Jer onog trenutka kada ti kreneš da izdaješ- ne znam, imamo preko 1000 faktura izdatih u Stetoskopu od početka godina – ja to ne bih mogla u redu veličine da savladam u ovom trenutku da nisam tada naučila. Propustila sam mnoge neke stvari i moji mentori su vrlo ljuti na mene zbog toga nisam do kraja naučila bilanse stanja, uspeha, profitabilnost onako traljavo vodim i tako dalje i to nisu stvari koje su meni prirodne – ja ih naravno uradim zato što moraju da se urade u kontekstu posla, ali nisu mi tako prirodne i lake. Dok se na primer knjigovodstva uopšte ne plašim a knjigovodstvo ume da bude stvar koja ljude zastrašuje – porezi i tako dalje. Zapravo tu nema bauka, to je nešto što je vrlo-
Sanja Milosavljević: Nema, to je zapravo vrlo pešački posao.
Milica Milošević: Tako je. Vrlo je nešto što se nauči. Posle jedno godinu i po dana sam ja smatrala da sam dovoljno sposobna da možda dođem u Stetoskop i nešto smislim tu da uradim. I došla sam kod svog sadašnjeg partnera – jednog od partnera, Vladimira – i rekla strava, ja mislim da je sada vreme. Dajem sebi 6 meseci da nađem zamenu i sve to ok, ne želim uopšte da budem nekorektna prema firmi koja je sve uradila za mene. I on rekao strava možeš da kupiš udeo kako si mislila da ti damo firmu – ne razumem. Kako si to mislila? Tako da se pojavio novi izazov – kako naći pare i kupiti udeo. Snašla sam se nekako. I uspela da kupim 8%. Tako da- po 4% od jednog i drugog vlasnika i to je da kažem super priča i mnogo im hvala na tome. Ja sam danas prezadovoljna.
Sanja Milosavljević: Jesi još uvek na 8% ili si…?
Milica Milošević: Jesam, da. Sad se neke stvari menjaju ali nećemo da pričamo dok ne budu u APR-u zvanično. Tako da je to bilo super romantično i simpatično u tom trenutku. Pored Stetoskopa koji ima nenormalnu posećenost- on nema nikakav poslovni model i to ne znači da će to bilo šta da uspe a poprilično je vredna platforma i mnogo je ponuda i dan danas, ali i tada bilo za kupovinu Stetoskopa jer je on ozbiljan- ozbiljno dobar marketplace za plasiranje reklama. I zaista su da kažem većina oglašivača želela da ima Stetoskop u svom portfoliu i meni je vrlo jasno zbog čega mi i dan danas vrlo ozbiljno radimo sa tim i gotovo da ništa ne oglašavamo u tom smislu jer je to jedan vid prostituisanja platforme koja možda se ne bi dopao svim mojim lekarima koji su tu da kažem neki svoj autoritet dali i žele da budu na Stetoskopu. Tako da vrlo smo bili oprezni sa time i oni nisu želeli da zarad neke zarade mesečne koja i nije nenormalna na kraju dana unište sve ono što je građeno 10 godina.
Sanja Milosavljević: Pa naravno, takve stvari uvek mogu da budu mač sa dve oštrice. To nije ono kao ne znam sad si ti food blogger pa ćeš ti malo ovog, malo onog i sve ti je jedno nego baš specifična i grupa ljudi koja dolazi na portal i osetljiva je tema.
Milica Milošević: Jako je osetljiva, da, da, jako je osetljiva.
Sanja Milosavljević: Zdravlje jeste osetljiva tema.
Milica Milošević: Jako je osetljiva, jako je ono dangerous field što bi se reklo. Nema tu da kažem ono nikakvih kompromisa. Prosto opasno je do mere do koje bi jedan pogrešan korak mogao da ti upropasti sve i to je ono što nismo želeli da se desi, ja sam počela da radim u Stetoskopu- evo sad sam baš pre ovog snimanja komentarisala sa našim poznanikom Milošem kako sam 2017. u novembru došla u jedan hab prijatelja, ljudi kod kojih sam bila do pre 5-6 dana i onda smo se odselili tako da je- bila sam prihvaćena od strane jedne ekipe super ljudi. Gde sam krenula da kreiram svoju priču i htela sam da se ubijem nekoliko puta za to vreme.
Sanja Milosavljević: Zašto?
Milica Milošević: To je bio jako težak-
Sanja Milosavljević: Kako si to slatko rekla. Htela sam da se ubijem…
Milica Milošević: Više puta, baš. Ali ovaj šalim se. Što bih ja rekla koliko sam puta krenula ka Brankovom mostu. Programeri mi pošalju neki feedback a ja krenem prema Brankovom mostu pre nego što otvorim mejl. Šalim se, ali svakako je to bio jedan težak put gde sam nekoliko puta rušila ono što sam htela i kretala iz početka. U nekom trenutku sam imala sreće i hrabrosti da se obratim ljudima za pomoć, koji su mogli da mi pomognu i spojili me sa nekim super ljudima iz sveta koji se bavi nekim sličnim modelom. Nije isti, ne može da bude isti, ali sličnim modelom i dobila sam od njih ozbiljno mentorstvo u procesu da kreiram ovo što je danas Stetosko. A Stetoskop je danas stručno-medicinska platforma. Stručno-medicinska znači da sadržaj koji se kreira na Stetoskopu je autorizovan ili potpisan od strane lekara. Što je jako bitno da naglasimo. Znači ima tu urednika, ima tu lektora, novinara i tako dalje, copywritera, sve je to ok, ali lekar je onaj koji daje informaciju i daje krajnju autorizaciju. I to je ono što je nama apsolutno najvažnije. I ti lekari su potpisani, apsolutno za svaki tekst, svaki pacijent će moći da vidi ko stoji iza tog teksta. Naravno ima i intervjua i takvih formi, vesti i tako dalje, to naravno da da, ali kako pričamo o zdravlju, bolesti, lečenjima, procedurama i tako dalje, to je ono što se potpisuje od strane lekara. I sa druge strane, ono što smo mi uveli kao inovaciju jeste booking model to jest Stetoskop je nacionalni servis za zakazivanje pregleda u privatnoj praksi. Što je jedan servis koji olakšava ljudima da brzo dođu do lekara do kojih žele u privatnoj praksi i to je ono na šta smo mi ponosni i što je da kažem u nekom lepom porastu i lep je posao koji mi volimo da radimo.
Sanja Milosavljević: E to je baš lepo. Ali bukvalno taj deo bookinga toliko sam se iznenadila i toliko sam se oduševila, kažem ti. Ja imam privatno zdravstveno osiguranje koje koristim kada treba, po potrebi – zoveš call centar, osiguravajuća kuća već ima neka procedura, ali pre nego što sam počela da koristim tu premiju baš sam imala kao sad nađi lekara, pa proveri kakav je- ono zoveš neke prijatelje, pa proveravaš, pa po preporuci pa zovi ordinaciju pa sad možda je ta sestra koja je za pultom otišla negde. I znaš, stvarno se usložnjava se ono- umesto dva koraka treba ti jedno šest koraka da ti zakažeš neki pregled. I ja sam se oduševila kada sam ovo videla. Da funkcionišete kao-
Milica Milošević: Imamo mi i druge izazove, da. Ljudi imaju i druge izazove. Kada traže ime, prezime to je lako, za to im i ne treba Stetoskop. Ali ako traže nešto specifično ili traže raspoloživost danas popodne na Vračaru dermatolog u tri, znaš to je nešto što možeš da izvedeš samo ako pozoveš 20 brojeva telefona pa ti onda treba sat-dva vremena što nije realno. A agent ima pristup tim- booking agent u Stetoskopu ima pristup tim rasporedima i relativno lako može ili na kraju krajeva reći zovem te za pet minuta. Završavam, ostavite mi kontakt podatke i zovem vas za 5 minuta, kažite mi o čemu se radi. Tako da želeli smo- zapravo je ceo sistem ljudi koji kažu jao pa to je neki call centar, oni to rade. To je sve, samo ne neki call centar. To je ozbiljan overhaul koji smo mi menjali- evo ja ti kažem nekoliko puta smo rušili sve i od nule kretali baš zbog toga što je apsolutno najveća vrednost firme u načinu na koji mi plasiramo informacije vezane za booking, raspoloživost tima lekara, brzini svega toga. Jer čoveku kome nije dobro je najvažnije da to bude brzo i da se desi juče. I pogotovo što imaš jako teške slučajeve- jako je težak posao booking agenta, to nije znaš i sa strane ti deluje znaš pa to je neko ko priča telefonom i odgovara na neka pitanja, to nije tako. Ljudi apsolutno slušaju celo radno vreme neke životne priče, ljudske priče, imaju bolesne dece, bolesnih ljudi, ljudi na samrti i saobraćajnih nesreća, i svačega i onako kompleksan je posao ali smo se mi potrudili da negde shvatimo koja je naša uloga u svemu tome i da pomoć koju pružamo zapravo – koja je besplatna za pacijenta. Servis stetoskopa je apsolutno free za pacijenta, on će platiti u ordinaciji cenu usluge kao da je samo zakazao znači to se ne razlikuje za njega u ordinaciji. Ali smo želeli da budemo brži, da brinemo o pacijentima na pravi način i dokaz da to radimo na dobar način. Naravno ja vidim hiljadu nekih mesta i tačaka za poboljšanje, ali vidimo da je dobar- da radimo posao kako treba po tome što imamo jako puno pacijenata koji se vraćaju ponovo i zakazuju druge svoje usluge putem Stetoskopa, ili zakazuju za svoju decu, drugare, prijatelje-
Sanja Milosavljević: Vraćaju se, u krajnjem slučaju vraćaju se.
Milica Milošević: Tako je. I oni su nam dragoceni i oni su nam pokazatelj da radimo dobru stvar. Eto, to nam je jako važno.
Sanja Milosavljević: E a ajde da vidimo šta se desilo prošle godine. Jer prošle godine znamo da se desio kolaps zdravstvenog sistema i da čak i ako si hteo da imaš neki drugi problem- to, treba ti dermatolog ili ti treba ginekolog, ili ti treba urolog štagod. Imao si stvarno problem da pristupiš zdravstvenom sistemu. Pa, šta se desilo? Jel su onda ljudi bili primorani da idu u privatnu praksu-?
Milica Milošević: I dan danas jesu. Sve se srušilo preko noći. Šesti mart, znači proglašenje tog- nulti pacijent je bio šestog marta i tog trenutka je bio apsolutno sam se naježila kada sam se setila toga, što si me vratila tako daleko. Desilo se to da smo mi shvatili da stvari neće funkcionisati isto, da budem vrlo iskrena kao i svaki preduzetnik i neko ko ima firmu, koliko god ona mala u tom trenutku bila. Gledajući iz ove sadašnje perspektive meni je bilo najvažnije da sačuvam svoje ljude da budu zdravi, da njihove porodice budu zdrave i da oni ne ostanu bez posla. To su bile tri moje- moja motiva u glavi. Ajde prvo to, to je najvažnije da svi budemo safe. I meni je bilo bitno da ljudi budu bezbedni apsolutno sve vreme. Mi smo jako brzo krenuli da radimo posle par dana krenuli da radimo od kuće i mesecima smo radili od kuće. Mi smo u danu kada je proglašeno vanredno stanje – to je bio tamo 13., 14., 15. ne mogu da se setim mart, otkazivali po 400, 500 pregleda dnevno. Pod jedan zato što su lekari bili raspodeljeni u Kovid centre i više nisu mogli da rade privatno. Prosto im je bilo zabranjeno od strane njihovih ordinacija- državnih sistema u kojima rade. Ozbiljan broj lekara- to jest ozbiljan broj ordinacija se zatvorio. Prosto je bilo onemogućeno sa policijskim časom da se organizuje dolazak sestara, ljudi nisu imali gradski prevoz, morali su- bili su primorani- logistički nisu mogli da funkcionišu. I prosto smo došli do toga da posla nema. Mi koji radimo i do 150 bookinga dnevno mi smo radili u tom trenutku 10 bookinga dnevno. I to za najhitnije slučajeve. Sad odmah pa da znamo da neko radi. Međutim onda smo hteli da vidimo šta možemo da uradimo da kada krenemo da radimo, radimo mnogo bolje. I u tom trenutku nekako se dešava da mene prepoznaju televizije i krenu da me zovu da dam mišljenje o tome šta se dešava sa privatnom praksom i to deluje spolja kao da ja imam neku PR aktivnost, ali u tom trenutku ja sam u aprilu i martu zaista bila na televiziji non stop i govorila o tome šta se zapravo dešava sa sistemom i šta možemo da uradimo. I onda smo hteli da nekako napravimo reorganizaciju sistema to jest da znamo ko nam je kada raspoloživ. Jer neki lekari su se i razboleli i svakodnevno su se menjale stvari pošto su promene bile dnevne, mi smo se dogovorili okej – manje je posla, moramo nešto da radimo, svi su radili sve u tom trenutku. Apsolutno nije bilo pogovora u mom timu, ljudi su pisali ako treba i ugovore i radili akviziciju i sve radili samo da kažem da imaju radni dan, ali smo se dogovorili da svako jutro kada krenu sa radom iskontaktiraju sve ordinacije sa kojima radimo i vidimo kakvo je stanje lekara tog dana, i ažurirali smo spiskove svakodnevno. I to je bila javna stranica na Stetoskopu gde ti kad uđeš vidiš ko je trenutno dostupan u kom gradu u privatnim ordinacijama da mogu da obave preglede. I mi smo stvarno u tom smislu i znali, prvenstveno zbog ljudi koji su zvali i tražili neke lekare koji nisu bili dostupni da znamo šta jeste dostupno da ponudimo. I to smatram da smo time i jesmo uradili neki posao da ne bude da ne radimo ništa, svakako, ali smo želeli da zaista budemo od koristi i imali smo te informacije na dnevnom nivou i to je bio sistem u kome smo mi živeli jedno 3-4 meseca mogu da kažem. Pa smo posle imali drugi nalet korone pa se svašta tu nešto još menjalo. Ali u tom trenutku Stetoskop zapravo doživljava i neki svoj rast, koliko god to glupo zvučalo, jer na tekstovima o koroni mi smo imali čitanja po 15, 16, 20 hiljada dnevno. Poseta na pojedinačnom tekstu .Stetoskop je portal koji posećuje između 50-70 hiljada ljudi dnevno. Ali u nekom trenutku je počelo toliko da se čita jer su ljudi u takvoj panici bili. Toliko komentara, toliko potrebe. I onda smo mi pozvali lekare kao okej, hajde da mi još više se aktiviramo u rubrici pitajte doktora, sada više nego ikada trebate pacijentima da odgovarate na pitanja. I zaista su ljudi i izašli u susret, ja sam na svom LinkedInu pozivala jer tamo najviše komuniciram sa lekarima i tu smo pozivali ljude- i na samom Stetoskopu naravno kroz našu mailing bazu i tako dalje. Mi smo pozivali ljude i toliko novih lekara se uključilo, mi smo bili kao zajednica jači nego ikad. I zaista su se ljudi okupili sa pravom misijom i željom da pomognu pacijentima koji ne znaju gde će i šta će. Iz toga u tom trenutku negde u junu prošle godine krećemo sa IBD podkastom. Koji jeste bila jedna nova stvar i bavila se retkim bolestima i bavi se i danas i vrlo uspešno evo sad imamo 30. epizodu u četvrtak. I prosto negde se dešava to da nas ljudi još više prepoznaju. Naš booking se povećava, naša akvizicija je još jača, i negde ljudi shvataju šta smo mi. I do tog trenutka smo se mi borili, pa smo menjali model, pa nismo bili ni sigurni- mi nikada nismo radili oglašavanje onoga što radimo. Zato ti nikada nisi ni čula da je Stetoskop booking, mi nismo pustili Facebook reklamu “Mi smo booking, zakažite pregled”. To se nikada nije desilo. Ne kažem ja da je to pametno, daleko od toga, to je samo bio put jer smo mi bili jako oprezni šta ako. U količini posla i poziva koje mi imamo – mi imamo preko 1000 poziva dnevno. 1500 poziva dnevno. U toj količini posla mi ne znamo šta bi još 500 poziva nama uradilo i mi smo gledali da svi skokovi, a dešavali su se tako nagli skokovi, u koroni pogotovu – oslobode mere, nama skoči posao nenormalno. I ti moraš da se prilagodiš na jako brze promene, sa timom koji imaš. Mi smo radili histerično zapošljavanje sve vreme i toliko ljudi je da kažem novih ušlo u sistem, pogotovo što smo krenuli da radimo na nekim drugim projektima i onda si non stop u obučavanju novih ljudi i očekuješ neke nagle skokove. Onda i kada vidiš skokove okej, strava je da imaš skokove, da vidimo da podignemo sve na neki viši nivo. Tako da smo zaista imali jednu turbulentnu godinu koja je Stetoskop uznačila u smislu da smo negde mogli da istestiramo koje su naše granice i daleko od toga da je bilo simpatično i lepo, nije to bilo ništa idilično i sve- imala sam sjajan tim, imam ga i dan danas hvala bogu koji je zaista to izneo na svojim mišićima. Ali smatram da smo naučili nešto za šta bi nam trebalo pet godina da naučimo i hvala koroni na tome koliko god to glupo zvučalo.
Sanja Milosavljević: E, ali zašto da ne. Ja sam se ježila prošle godine kada svi su govorili iskoristite šansu, kao korona je šansa, nemojte da očajavate. Nije tako za svakoga, niti je svako spreman da- niti ima kapaciteta – emotivnih, intelektualnih ili kako god da se nosi sa nečim što se stvarno tako desilo i sve nas je blokiralo. Tako da super, drago mi je da vam je- da vam se posao raširio, da ste ubrzano naučili ono što biste učili godinama.
Milica Milošević: Tako je, mi smo- da smo mi digli ruke- najlogičnije bi bilo da sam ja smanjila ljude na pola. To bi bilo najlogičnije u tom trenutku jer mi ništa ne zarađujemo tada. Nama je posao krenuo 2 meseca pre toga. Mi smo 2 meseca pre toga apsolutno bili u minusu svakog meseca i nama je posao krenuo u decembru pa eto u martu- januar kao januar ništa se ne radi. I onda u februaru je krenuo posao, u martu je krenula korona. I najlogičnije bi bilo da ja tim presečem na pola, ostavim jedno, dvoje ljudi da rade samnom da ja preuzmem da radim deo posla. To je najlogičnije u svojoj firmi da uradiš. Al mi smo rekli okej, hajde da probamo da vidimo šta možemo da uradimo i onda smo stvarno učili u hodu i negde gledali da plivamo na talasu šta možemo da uradimo. I svaki dan smo se pitali okej, šta sad možemo, šta sad možemo, šta sad možemo i tako su nastajali projekti i stvari i sve što se dešavalo.
Sanja Milosavljević: Ma divno, baš mi je drago. Baš, baš mi je drago. Pre nego što nam kažeš kako je to za tebe lično, znači ne samo profesionalno, mene uvek interesuje zašto se lečimo na Googlu. Ja se sećam razgovora sa jednim mojim prijateljem koji je išao na terapiju, imao je nekih problema. Između ostalog jedan od problema bila je hipohondrija. I njemu je ta njegova terapeutkinja rekla “Ja obožavam kad mi hipohondar dođe na terapiju” zato što oni znaju sve simptome, imaju neko predznanje jer toliko vremena provedu čitajući o bolestima od kojih ne boluju. E, zašto se toliko lečimo na Googlu? Jel imamo strah da odemo kod lekara? Ili s druge strane imamo one ljude koji potpuno potiskuju, ne primećuju simptome i ne žele da prihvate, na primer, da možda imaju neki zdravstveni problem?
Milica Milošević: Statistički podatak je da manje od 1% pregleda koji se zakazuju na Stetoskopu su preventivni. I ljudi idu kod lekara kada im je- kada je već kraj. Naravno ne mogu da pričam u ime državnog sistema s obzirom da nemam veze sa njim. Mi radimo isključivo sa privatnom praksom i to je ono što radimo. Mislim da smo mi malo što se toga tiče nevaspitani. I nemamo to u kulturi i negde mi se čini da postoji negde čak i neka glupa statistika da ljudi ovde i koliko procenat- 25% ljudi ne pere zube svaki dan i tako dalje. Ili ne znam ne idu kod zubara jednom godišnje, žene ne idu na ginekološke preglede nikad i tako dalje. Neću pričati o drugim pregledima. I smatram da je to nešto što zaista mora da se promeni. Preventiva- ja sam užasnuta time jer smo imali iks-ipsilon kampanja i želja da pozovemo ljude čak i na besplatne preglede gde samo treba da se pojave znači bez bilo kakve namere da posle toga prodamo nešto, ne znam, kremu, preparat ili šta. Kada na primer imaš mesec melanoma pa želimo da ljudi prekontrolišu mladeže, pa to budu nenormalni popusti da ti uradiš dermoskopiju za ne smešne pare, nego cenu kafe. Čini mi se da je tu ceo problem. I onda kada se desi nešto, kada primetiš neku promenu, prvo i najlogičnije je da to izguglaš. I čini mi se da ta pojava noćnih ljudi- ljudi koji noću pretražuju jer verovatno tada muž i deca odu na spavanje i konačno imam vremena da sednem i proverim šta je sa sobom. Mi gledamo šta ljudi pretražuju noću i ti vidiš da su to žene koje vide, uočavaju neke promene, vidiš da su ljudi koji imaju problema sa depresijom, anksioznošću, alkoholizmom, u specifičnim danima ti tačno možeš da vidiš sad- vikendom je na primer pojačana pretraga svih narkotika. Pretpostavljam zato što se vikendom više konzumiraju nego u toku drugih dana. Ima specifičnih dana u toku godine, ja sad- čini mi se u maju neki dan ne znam kada, dan kada se nesanica više pretražuje nego drugih dana. Ali možemo isto tako da vidimo i kada ljudi pretražuju šta tačno ih muči i zapravo mi smo iz te rubrike “Pitajte doktora” gde ljudi vrlo specifično pitaju o svom problemu- boli me treći centimetar kažiprsta na desnoj ruci. Tu smo videli da ljudi imaju specifične brige koje vole da pretraže. E sad, to pretraživanje ne bi trebalo da se pretvori lečenjem na internetu. Ja nemam ništa protiv toga, ja sam prva koja će pretražiti kad je nešto boli, vrlo iskreno. Znači ne, možda ne bi trebalo, ali vrlo iskreno ja sam prva koja će otići i pretražiti Stetoskop, pretražiti neke inostrane možda studije i šta već ima na tu temu. I to nije pohvalno, ali prosto volim to. Ali neće se moje lečenje završiti tu. Neću ja da odem u apoteku posle toga i da kupim antibiotike i krenuti da se lečim, to je veoma opasno. I plašim se da ljudi to rade. I vidim da traže instant brza rešenja kao okej, kako mogu da ovo-ono. Ne znam, kako mogu- boli me ruka, koju mast da kupim i da se izlečim a ovaj odgovara ej, uradi to i to i on ode i uradi to i time je završio posao. A nije završio ništa, u stvari može da napravi sebi veći trošak i problem i prolongira probleme. Tako da ne- ja čak i ne mislim da je strah koliko je možda kod nekih težih stanja svedoci smo krvi u stolici koja je pojava kod mnogih ljudi koji odu sa kancerom debelog creva ili nekim drugim problemom u kasnoj fazi kada ih pita doktor pa dobro jeste li primećivali nešto oni kažu pa da krv u stolici već dve godine ali nikad nisam odreagovao na to. I to je nažalost nešto što je toliko prisutno da je strašno.
Sanja Milosavljević: E da, izvini, ali to i mene plaši da ljudi imaju neke očigledne simptome koje zanemaruju i onda kada se desi nešto najgore pa da to kao imam krv u stolici ili da kao imala sam neku izraslinu, odjednom se sete da imaju neki određeni vremenski period ozbiljne simptome. Al to je kada vidiš to je već…
Milica Milošević: Da, tako je. To bi neki lekar mogao mnogo bolje od mene da o tome govori i da za svoju struku kaže sa kakvim simptomima ljudi dolaze i u kojoj fazi. Ali su mi sve statistike, pogotovo ako gledamo kancer i onkološke pacijente, kod kojih postoji možda malo bolja statistika nego kod nekih drugih stanja, ti vidiš da ljudi nažalost dođu u kasnoj fazi. Mi smo sada na primer radili jednu veliku kampanju za poremećaj rasta, za decu koja možda ne rastu u skladu sa svojim uzrastom gde je ulazak u pubertet da kažem krajnja granica kada detetu može da se zapravo pomogne. I u toj fazi smo videli koliko su ljudi sa decom čekali, a možeš da zamisliš kako bi za sebe čekao. I to su čekali- ne iz loše namere, svako za svoje dete želi sve najbolje na ovom svetu, ali prosto negde mislim da nismo vaspitani kada vidimo neko odstupanje da odmah odemo kod lekara. Da ne kažem što nemamo kulturu sistematskih pregleda. TI imaš privatno zdravstveno osiguranje pa možda to i moraš da iskoristiš-
Sanja Milosavljević: Pa da, jednom godišnje i to je.
Milica Milošević: Tako je. Ne moraš, u stvari ali možeš da iskoristiš. Imaš ga u paketu verovatno. Ali naše zdravstveno- ono obično zdravstveno osiguranje koje uplaćuje firma za tebe, ono nije uslovljeno sistematskim pregledimai samim tim dokle god- u Americi na primer jeste, ali pričamo o potpuno drugom tržištu. Ali kada bi ti to imao, ti bi u mnogo ranijoj fazi mogao da otkriješ ako imaš neke poremećaje. Jer nažalost najozbiljnije bolesti se čak i ne prikaziju, ne bole, ne osećaš ih, ne vidiš ih i tako dalje.
Sanja Milosavljević: Naravno. Mislim, kad ih vidiš to je stvarno već krajnja faza.
Milica Milošević: Tako je. Mislim da nije strah, ima jedan deo inata. To smo uspeli da prepoznamo kod starijih ljudi za koje zovu njihova deca. Pa neću ja da se lečim, pa sad ja- jer je to čini mi se način ljudima da budu u centru pažnje. Možda sad ponovo smo u centru pažnje – ostavili ste nas, otišli ste da živite sami i tako dalje. Pa smo mi sad sami, sad ćete da vidite. Tako da ima toga, to primećujemo. I to je veliki problem, sve to pričam kao da je simpatično ali uopšte nije. To je ozbiljan problem da ti roditelje nateraš da odu, da se leče i tako dalje. Ali mislim da i oni kada već krenu neki proces imaju ozbiljne lekare koji mogu da im objasne zašto je to bitno. Jer naravno niko ne želi da bude na teretu drugih ljudi. Da sutra bude nepokretan, nesposoban da brine o sebi, da ostane bez noge, oka i tako dalje. I čini mi se da nije u pitanju strah koliko je u pitanju prosto nevaspitanje.
Sanja Milosavljević: Nevaspitanje, da. Svi su tako- neki put se jako iznenadim. Ne mogu da kažem da sam ja bila ta, kao super odgovorna. Nego sam ja imala nekih zdravstvenih problema koji nisu mnogo strašni, mislim nije bilo ozbiljno, ali je bilo onako kao jedan mali znak upozorenja i od tada sam vrlo disciplinovana. I zalažem se za prevenciju, kad god mogu pričam, ne znam, o samopregledi, gledajte sebe, pratite sebe, razmislite šta se razlikuje od prošle godine do ove godine, da li se nešto promenilo na koži, na kosi, na noktima, mislim to je- tu možeš da vidiš u stvari. Ja ne mogu da vidim očno dno, ali…
Milica Milošević: Ili neka opšta analiza krvi neku hemiju koja je stvarno tri minuta da se uradi, ništa ne košta, smešno košta, a može toliko toga da ti pokaže i u kom smeru da razmišljaš na kraju.
Sanja Milosavljević: Da, da. I žao mi je zato što naš sistem zdravstveni, zvanični, državni se ne bavi prevencijom i ne promoviše prevenciju.
Milica Milošević: To je zato što nemaju kapaciteta.
Sanja Milosavljević: I to mi je jasno, i to mi je isto-
Milica Milošević: To je zato što ne stižu svoj posao da rade.
Sanja Milosavljević: Znam. Ali onda znaš, imaš onu zabranu zapošljavanja u državnom sektoru imaš mnogo mlade dece koja čekaju sa završenim medicinskim fakultetom, volontiraju godinama nizašta, a pritom su se školovali već jako veliki- dugi niz godina. I to je stvarno problem ali kada ideš po ruralu ti vidiš da, ne znam, postoje pokretni mamografi koji ni jednom nisu prošli kroz neko selo.
Milica Milošević: Jeste. To se slažem sa tobom i ja smatram da je privatni sektor, privatna praksa produžena ruka državnog zdravstvenog sistema. I sada je trend naravno zbog korone i zato što je veliko opterećenje bilo na državnom sistemu i nažalost ako se korona nastavi i ako se ponovo pojavi, to jest mislim da će ponovo biti novi udar koji će ponovo opteretiti sistem i toliki-
Sanja Milosavljević: Da, oni sad imaju kratko vreme da se malo odmore.
Milica Milošević: Oni su ljudi bukvalno do sada- da se odmore. Znači bukvalno sada kada bi bili i sad imali nalet preventivnih pregleda da bi to tek bio kraj, ali naravno sada se svi trude da odrade tu preventivu, da odrade kontrole pacijenata koje prate i tako dalje i stvarno- mislim slušam, komuniciram sa ljudima to su sve isti ljudi – oni su stvarno fenomenalni. Mi imamo sjajne lekare. Mi imamo heroje. Mi imamo heroje – zaista imamo heroje. Ja mrzim kada se kroz prizmu nekog pojedinca gleda ceo sistem. To tako nije tačno. Znači ja radim sa 4500 lekara. Ja mogu za najveću većinu svih njih da kažem da su oni sjajni. Oni mogu da budu ovakvi, onakvi, da se tebi sviđaju, ne sviđaju, ne moraš ti da piješ kafu sa njima. Ali po tome koliko se bave pacijentom i koliko su posvećeni svom poslu nema apsolutno da se tu nešto loše komentariše. Ali htela sam da kažem da je sada trend osnivanja novih ordinacija, klinika, bolnica i tako dalje to će biti sve dostupnije i čini mi se pristupačnije ako pričamo o onom- novcu. U Beogradu je naravno 70% svega što se dešava po pitanju privatnog zdravstva, što je i logično jer su ovde najveći zdravstveni državni sistemi pa i najveća koncentracija lekara i ljudi ozbiljno idu u Beograd. Ali ima fenomenalnih lekara i ordinacija i u Nišu, Novom Sadu, Kragujevcu, manjim gradovima tako da mislim da će biti sve dostupnija ta- da kažem preventiva – i najjeftinija da se razumemo. Najjeftinija, samo što zahteva da sada zakažeš za godinu dana unapred šta sve treba da radiš.
Sanja Milosavljević: Pa dobro, zahteva i našu disciplinu. Samodisciplinu.
Milica Milošević: Apsolutno, apsolutno.
Sanja Milosavljević: Meni je februar taj mesec kada idem na sistematski pregled i onda sam ga prošle godine uhvatila tačno na primer to – dve nedelje posle toga je počela korona pa sam bila presrećna. Mislim, tad nisam ni znala niti slutila. E stigle smo do kraja razgovora i sada znam da žuriš i da ne možemo sad nešto mnogo da dužimo, a kako je tebi bilo? Tebi lično?
Milica Milošević: Meni lično? Meni lično, ja sam bila-
Sanja Milosavljević: Osim tih turbulencija. Na poslu i tako. Kako je tebi bilo? Ja sam imala taj- pred kraj prošle godine nisam više mogla psihički da izdržim. Kako je tebi bilo?
Milica Milošević: Za vreme korone – kada je bio onaj lockdown da kažem, ja sam tada uživala i za mene je grad mogao zauvek da bude zaključan. Na mojoj terasi, na miru na Vračaru da ništa ne čuješ. Šalim se, radili smo od kuće pa sam naravno bila zatvorena. Bila sam sama pa sam tada živela sa cimerkom. I sve vreme sam bila sama. I meni u samom lockdownu nije bilo toliko strašno, ali čim si izašao iz lockdowna nekako me stigla neka frka, panika, nešto sam se osetila uznemireno i onda sam otišla na odmor. Sa prvim avionom koji je išao za Egipat ja sam se spakovala i otišla u Egipat na more. I ja sam prošle godine baš lepo iskoristila svoj godišnji odmor za razliku od većine ljudi. Moram da ti priznam da sam se ja družila lepše nego ikad sa ljudima. Koliko god to sad glupo zvučalo. Ja nisam- svakodnevno sam bila sa ljudima. Štitila se jesam, ali ja sam preležala koronu u nekom trenutku krajem prošle godine, ali nisam se plašila. Nisam se plašila jer ja živim sama i nemam koga da razbolim od svojih bližnjih. Naravno nisam želela da bilo koga razbolim ni prodavačicu u prodavnici, ali sam se štitila na- do neke mere. Nisam bila sad da kažem hipohondar u strahu non stop. Ali sam se lepo družila i moram da priznam da sam imala vremena za sve. A opet sa druge strane imala sam momente kada sam bila malo u down fazi jer falili su mi ljudi. Moji roditelji ne žive ovde, nisam često išla da ih posetim, testirala sam se kao kreten na 10 dana. Jer aposlutno, znaš – danas si sa nekim, sutra saznaš da ima koronu a treba prekosutra da se vidiš sa nekim i zaista ne želiš da ugroziš bilo koga. I onda sam non-stop nekako bila i zbog ljudi oko sebe i moji partneri u firmi su malo stariji pa ne bih volela ni da njima- oni sa porodicama pre svega, ne želiš da bilo koga ugroziš. Ali negde da kažem smo se više voleli svi. I nekako smo- bar ako pričamo o mom okruženju, nekako smo više jedni druge uvažavali i iskreno brinuli jedni o drugima. I ja sam to osetila i u radu sa svojim ljudima i sa svojim prijateljima. I negde smo se više- jer svima nam je bilo stalo – meni od prvog dana pa do dana današnjeg i verujem da će tako biti i u budućnosti – je bilo bitno da svi budu bezbedni i da budu spokojni. To je ono što je meni bilo važno da stvarno budu mirni. Jer stvari mogu da budu loše ali, ali ako smo mi okej sa jedni drugima prosto niko nikome neće dozvoliti da ode u neki bespovrat. Tako da smo gledali da se držimo moram da priznam da je za mene to bila godina potvrde da imam neke divne ljude oko sebe. Tako da, eto.
Sanja Milosavljević: Jao, što si to lepo rekla. Mislim, kako da- potvrda da imaš neke divne ljude oko sebe. Divno.
Milica Milošević: Mislim, imam ih. Bilo i pre korone.
Sanja Milosavljević: Naravno, da, da.
Milica Milošević: Ne znam čime sam ih zaslužila, ali… eto.
Sanja Milosavljević: Jao, ja mogu sad da ti nabrojim jedno deset razloga ali dobro.
Milica Milošević: Samo polako, kreni.
Sanja Milosavljević: Samo polako, da. Vreme je neograničeno. Ništa, hvala ti, Milice.
Milica Milošević: Hvala tebi.
Sanja Milosavljević: Baš ti hvala. Ja mislim da je tema- nismo ni dotakle temu retkih bolesti, svašta nešto nismo dotakle. Ali dobro, to sad možda postoji neki sledeći serijal ili nešto, da.
Milica Milošević: Kad budemo pričali o tom vinu više.
Sanja Milosavljević: Jao da.
Milica Milošević: Možemo uz degustaciju.
Sanja Milosavljević: Može. Ovaj, pošto sam ja isto ta vinska mušica. Da. Hvala ti stvarno zato što zdravlje je nekako meni- to smo rekli i na početku. Ispostavilo se da nam je mentalno- meni – mentalno zdravlje i mentalna higijena i ovo fizičko zdravlje mi je uvek bilo važno, a sad se pokazalo kao možda i najvažnije jer to- da sam bila bolesna i da se još sve ono desilo što se dešavalo ja ne znam kakve bi bile posledice. Mislim da nisam bila zdrava ovde i zdravog tela. Hvala ti.
Milica Milošević: Hvala tebi.
Sanja Milosavljević: Dragi ljudi, gledali ste i slušali ste Milicu Milošević. Pratite nas na društvenim mrežama kao što su Facebook, LinkedIn, Instagram, Twitter, pretplatite se na naš YouTube kanal, kucajte samo Mondopreneur, ali kucajte i stetoskop.info. Budite dobri i dobroga zdravlja i vidimo se uskoro.